Дозволите ми, на завршетку, да се осмелим и упутим молебан у самом срцу овог пространог градилишта где се изграђује јединство Европе. Овде, у Стразбуру, а Стразбур значи град путева, град у коме се путеви са севера и југа, запада и истока сливају ка катедрали. Ка катедрали Европе, јер Европа шреба да се уздигне као катедрала: са чврстим темељима у телесности земље и безмерним залетом ка небу. Таква нека буде Европа, укорењена, у исти мах, у свакодневни тежачки рад људи и узвишени порив светаца и пророка, стваралаца живота, правде и лепоте. Овде се сусрећу земље обележене хришћанским латинизмом, извесностима Рима, и оне друге, обележене неуморном упитаношћу реформе: sola gratia oвe друге, у Буцеровом Стразбуру, са tota vita Тридентског концила. И музички геније, изнад свих створења. И воља просвећености за критичку свест и слободу, при чему оне нису само побуна, већ и трагање, смисао за претпоставку и дијалог. И, ево, сад се градитељима катедрале Европе придружују неимари, чијег бих гласа желео да будем тумач, који доходе из једне друге Европе (али такође Европе), рођене из хришћанског хеленизма. Из Eвpoпe коју су мултинационална империја — Римско-византијско царство, и вишенационални савез манастира утонулих у контемплацију — Света Гора Атонска, засејали светлошћу и лепотом. Источна Европа — и предуго згромљена притиском једног другог Царства, овог пута „атеократског“, чија је жеља била да поништи људску укорењеност у тајну, што значи — у саму властиту људскост. Источна Европа у којој нације, често u престаре и премладе у исти мах, сада траже себе, грозничаво потврђујући свој идентитет, неспособне да то учине другачије до у сукобу. Када бисмо само могли да их разумемо, помогнемо им, наведемо их да открију оно што сте ви овде давно открили: да су нација, језик и култура за сваког од нас наш дом у општесветском, а првенствено у овом јединству * Европе. То је дом у који радо позивамо своје суседе, пријатеље. A и сама Европа је отворена: трагалачка предводница читавог човечанства у свим областима сазнавања. О, нека буде дато да стара, али свеједнако жива православна традиција спречи ту надмоћну европску интелигенцију да се одвоји од живота, нека буде дато да помогне Европљанима у сједињењу разума са срцем, тим најсредишњијим средиштем, где се човек истовремено обједињује и надилази.
Јер катедрала — то је човек, а олтар у њој су срце и дух отворени сједињењу. Нека смисао Европе буде несводљиви човек, целовити човек: не само homo oeconomicus већ homo adorans. Нека смисао Евроие буде личност која се опрезно приближава другоме, будно ослушкујући са уважавањем и одговорношћу. Разнолико јединство, јединствена разноликост, на прилику, можда, апсолута који је сједињење у самоме себи. Ово је реч хришћанска, али хришћанима су у сведочењу потребна и њихова јеврејска и муслиманска браћа. Пружена је рука њихова и свима другима који се залажу за човечност, ако је то човечност подједнако и стално отворена. Нека Европа буде катедрала богочовечности, у којој ће бити места за сва истраживања модерног и све мудрости традиционалног. Само тако ћемо овладати властитом моћи, васпоставити венчани завет са земљом u своје савременике ослободити страшне самоће и лудих јарости којима она рађа. Да, у име најдубљег православља, слободног од мржњи u страхова, покајничког u смерног, али гласника живота јачег од смрти, молим живога Бога, Оваплоћенога, Разапетога u Васкрслога Бога, Бога који је и Тајна и Љубав — а и сваки је човек, налик на Њега, тајна и љубав — молим га да учини да се Евроиа уздигне као катедрала. Градитељи катедрале Европе, поздрављам вac и благосиљам!
Размишљање и молебан које је 21. априла 1994. године у стразбуршкој катедрали, у име патријарха Вартоломеја и y његовом присуству, прочитао митрополит Јеремија, председник Међуепископске конференције, а након свечаности током које је патријарха примио монсињор Шарл Бранд, стразбуршки надбискуп, окружен представницима најважнијих верских заједница тог града.
