Постој, путниче хришћански,
који можда долазиш,
и погребење учини плачевно.
Овде лежи Београд са својим костима,
погребен у драгоценој пештери,
која је хришћане много стала.
Само што се крвава родих,
умирем бескрвном руком заручника.
Који је мене себи на веки неразрушивог
захтевао злим лукавством,
горим саветом и најневаљалијим –
упада у неоскврњеност чувства или удовство.
Тако и мени јестаством, војинством и
уметношћу
украшену невидиму невесту
издаје за курву и смрти за подсмех.
Но мир мојом ценом купљен јесте,
мир више шкрти неголи мили.
Веро, надо, љубави, мене жртвујеш,
савећање, Београд ратом није рату,
степен несреће захтева несрећно!
И мене кога железо није преломило –
перо обара, ах нокат, ах перо орлово!
Са мном већ ноћ јесте,
и луна мене покрива,
покаткад ћете мене страхом полупепелним
после тражити, но нећете наћи,
почивам у покоју, без крста, без свеће,
и никако. Узжалујте:
Раствори, Бели Граде, двери своје,
и нек поједе вепар чеда твоја!
