објављено / 18.01.2018.

Свети Василије Велики – ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА-КРАТКА ПРАВИЛА изложена у питањима и одговорима

УВОД
Човекољубиви Бог, који човека учи познању (Пс.93,10), онима којима је поверен дар учитељства заповеда да истрају у поучавању. Онима, пак, који имају потребу за Божанственим поукама, Он преко Мојсија саветује, говорећи: Питај оца свога и саопштиће ти, старије своје – и казаће ти(Пон.Зак.32,7). Стога ми, којима је поверено служење речи, у свако доба треба да смо усрдни за исправљање душа, те да о једном сведочимо јавно пред читавом Црквом, а о другоме (тј. о правој вери, или о истинском животу по Јеванђељу Господа нашега Исуса Христа – будући да се и једним и другим усавршава човек Божији) да одговарамо свакоме ко нас насамо пита. Ви, пак, не треба ништа да остављате без старања и бриге, него да све слободно време живота употребљавате корисно, те да осим онога чему се учите јавно, и насамо питате о ономе што је поучно. Стога, ако нас је Бог ради тога сакупио и ако имамо велики мир у односу на спољашњи метеж, потрудимо се да се не занимамо некаквим другим послом, нити да сну препуштамо тело своје. [Напротив], проведимо преостали део ноћи у старању о томе и проучавању онога што нам је неопходно, испуњавајући оно што је рекао блажени Давид: У закону Господњем се поучавај дан и ноћ (Пс.1,2).
 

КРАТКА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима
 
Питање 1. Да ли је допуштено и корисно да неко себи разрешује да чини или говори оно што сматра добрим, немајући сведочанства у богонадахнутом Писму?
Одговор: Господ наш Исус Христос о Светом Духу каже: Јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује (Јн.16,13), а о самом себи: Син не може ништа чишти сам од себе (Јн.5,19), и још:’Јер, ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац(Јн.12,49-50). И зар ће неко доћи до безумља да се усуди макар и да помисли да нешто предузме сам од себе, с обзиром да му је, уколико хоће да се умом и речју и делом креће путем истине, неопходно да га руководи Свети и благи Дух? Он сам је, наиме, слеп и живи у тами, уколико нема Сунце правде, тј. Господа нашег Исуса Христа, који својим заповестима просвећује као зрацима. Јер, речено је: Заповест је Господња светла, просвећује очи (Пс.18,9). Нека од обичних дела су одређена Божијом заповешћу у Светом Писму, док се о другим прећуткује. Што се тиче онога што је речено у Писму, никоме уопште није допуштено да чини било шта од онога што је забрањено, нити да пропушта оно што је заповеђено, будући да је Господ једном заувек заповедио и рекао: Што вам год ја заповедам држите и творите, те нити што додајте к томе, нити одузимајте од тога(Пон.Зак.12,32). Јер, страшни су очекивање суда и јарост огња који ће прогутати оне који се усуђују на тако нешто (Јев. 10,27). Што се, пак, тиче онога што је прећутано, апостол Павле нам даје правило, рекавши: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1.Кор.10,23-24). Стога је у сваком случају неопходно да се повинујемо или Богу, по Његовој заповести, или другима, ради Његове заповести, будући да је написано: Покоравајући се један другоме у страху Божијему (Еф.5,21). И Господ је рекао: Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи (Мк.10,43; 9,35), тј. нека се одрекне своје воље. Тиме ће он подражавати самог Господа, који је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38).
 
Питање 2. Који услов треба да захтевају један од другога они који желе да заједно живе по Богу?
Одговор: Онај који је свакоме који му прилази поставио Господ, рекавши: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк.9,23). Какву, пак, снагу има сваки од ових захтева, речено је у посебном одговору.
 
Питање 3. Како треба преобраћати грешника и како се односити према ономе који се не да преобратити?
Одговор: Онако како нам је заповедио Господ, рекавши: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). И ако се догоди наведено, таквоме је довољно ово карање од многих
(2.Кор.2,6), будући да је апостол написао: Покарај, запрети, утеши са сваком стрпљивошћу и поуком(2.Тим.4,2), и још: Ако ли ко не послуша речи наше у овој посланици, тога обележите, и не дружите се с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).
 
Питање 4. Да ли је немилосрдан и да ли гази љубав онај ко и због малих грехова браћи не да мира, говорећи: „Треба да се покајете“?
Одговор: Господ је потврдио да неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде (Мт.5,18), и одлучно рекао да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда(Мт.12,36). Стога ништа не треба презирати као неважно. Јер, речено је: Ко презире ствар, сам ће бити презрен (Прич.13,13). Осим тога, који се грех може назвати безначајним, када апостол одлучно каже: Преступањем Закона вређаш Бога (Рим.2,23). Ако је жалац смрти – грех (1.Кор.15,56), и то не овај или онај, него – сваки грех без разлике, онда је немилостив онај ко прећуткује, а не онај ко изобличава, као што је немилостив онај ко у ономе кога је ујела отровна животиња оставља отров, а не онај ко га извлачи. Осим тога, он и љубав гази, по написаном: Ко жали прут, мрзи сина свога, а ко га љуби, марљиво га кара (Прич.13,24).
 
Питање 5. Како се треба кајати због сваког греха и који су плодови достојни покајања?
Одговор: Покајник треба да дође у духовно расположење које је имао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс. 118,163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим Псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по Богу због греха другога: Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7,11). Најзад, он треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху.
 
Питање 6. Какав је онај који на речима исповеда да се каје, али се не исправља у греху?
Одговор: Мислим да је о таквом човеку написано: Када ти непријатељ говори великим гласом, не веруј му, јер су му у срцу седам лукавстава (Прич.25,26), и на другом месту: Пас се повраћа на своју бљувотину, и постаје мрзак. Такав је безумник који се због своје злобе враћа на грех свој (ст. 11).
 
Питање 7. Каква је осуда оних који штите оне који греше?
Одговор: Мислим да ја још тежа од осуде о којој се каже: Боље би му било да му се воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него да саблазни једнога од ових малих (Лк.17,2). Јер, он грешника не прекорева, што би га могло поправити, него га штити и учвршћује у греху. Тиме он и друге позива на такве слабости. Због тога таквом заштитнику, уколико не покаже плодове достојне покајања, приличи реч Господња: А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт.5,29).
 
Питање 8. Како треба прихватати онога ко се искрено каје?
Одговор: Као што нас је поучио Господ, рекавши: Сазови пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену (Лк.15,6).
 
Питање 9. Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику?
Одговор: Какво нам је заповедио Господ, рекавши: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и каквом нас учи апостол, написавши: Да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6).
 
Питање 10. Са каквим страхом и са каквим сузама душа која је обремењена многим греховима треба да се удаљава од порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да приступа Богу?
Одговор: Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на њега, јер је написано: Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој заволех(Пс.118,163). Затим, као учитеља страха, она треба да прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време покајања време суза, као што учи Давид у шестом Псалму. Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом, ради великог милосрђа и мноштва штедрости Бога који је рекао: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна (Ис.1,18), душа стиче способност и снагу да угађа Богу и да говори: Увече долази плач, а изјутра радост. И ти си променио плач мој на радост, скинуо са мене врећу, и опасао ме весељем. Стога ће ти певати слава моја (Пс.29,6; 12-13). На тај начин приступивши Богу, она му пева, говорећи: Узвишаваћу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси обрадовао непријатеље моје због мене (ст. 2).
 
Питање 11. Како се може доћи до мржње према гресима?
Одговор: Непријатни и неугодни завршетак дела увек побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу према њима, као што је показао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс.118,163).
 
Питање 12. Како да се душа са извесношћу увери да јој је Бог опростио грехе?
Одговор: Она ће имати то уверење уколико у себи препозна расположење онога који је рекао: Омрзех и згадих се на неправду. Јер, Бог је ради отпуштања наших грехова послао Јединородног Сина свога, унапред са своје стране свима опростивши грехе. Свети Давид опева милост и правду (Пс. 100,1) и сведочи да је Бог милостив и праведан (Пс.111,4). Стога је неопходно да са своје стране учинимо оно што су пророци и апостоли рекли о покајању, како би се открили судови правде Божије и како би се пројавило Његово милосрђе у отпуштању грехова.
 
Питање 13. Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког степена грешности се, кроз покајање, можемо уздати у човекољубље Божије?
Одговор: Разлог за очајање може постојати само уколико је могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и штедрост Божија – не могу, није време за очајање, него за познање милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном, пружен крвљу Христовом (Еф.1,7). Да не треба да очајавамо поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно прича Господа нашега Исуса Христа о сину који је узео очев иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим, било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из самих речи Господњих (Лк. 15). И кроз Исаију Бог говори: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна(Ис.1,18). Уосталом, ми треба да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у посебном одговору.
 
Питање 14. По каквим плодовима треба препознати истинско покајање?
Одговор: Нарав оних који се кају, расположење оних који се уклањају од греха и старање о достојним плодовима покајања описани су на посебним местима.
 
Питање 15. Шта значе речи: Колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим (Мт. 18,21)? И које ми је грехе допуштено да опраштам?
Одговор: Власт отпуштања није дата у безодносном смислу, него зависи од послушности и сагласности онога ко се каје са оним ко се стара о његовој души. Јер, о таквима је написано: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима(Мт.18,19). О врсти, пак, грехова које треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није указао ни на какву разлику. Он онима који се кају како треба обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао испуњење молбе о свакој ствари.
 
Питање 16. Због чега је душа понекад скрушена и без икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати скрушена?
Одговор: Таква скрушеност је дар Божији. Он се даје или ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге, настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања. Онај, пак, ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност, [треба да зна да трпи последице] своје раније немарности (будући да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није могуће било чему одједном приступити и одмах постићи успех). Осим тога, [он треба да зна] да му је душа обузета другим страстима, које јој не дозвољавају да слободно делује у ономе што би хтела, по начелу које је изложио апостол, рекавши: А ја сам телесан, продан у ропство греху. Јер, не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним (Рим.7,14-15), и још: Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени (Рим.7,17). Уосталом, Бог, ради нашег добра, попушта тако нешто да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се, сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне који се истински кају.
 
Питање 17. Да ли ће онај ко се у мислима присети кушања хране, а потом сам себе осуди, бити осуђен као онај који се брине о храни?
Одговор: Уколико се то сећање дешава пре глади, пре него што природа почне да узнемирава, очигледно је да се ради о расејаности душе која показује склоност према оном садашњем и немарност према богоугађању. Па ипак, милосрђе Божије је и у том случају спремно: онај који је сам себе осудио ослобађа се кривице због покајања, нарочито ако се убудуће чува од саплитања, памтећи Господњу реч: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн.5,14). Дешава се, пак, да природа делује и да се јавља глад, те осећање покреће сећање, али разум побеђује старањем и упражњавањем у ономе што је боље. Тада сећање не заслужује осуду, већ је победа достојна хвале.
 
Питање 18. Да ли је исправно да се ономе, који је у братству некада згрешио, после много подвига повери неко дело ради старања и, ако треба – какво?
Одговор: Сећајући се апостола, који казује: Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу(1.Кор.10.32-33), треба да се постарамо да у чему не ометемо Јеванђеље Христово, те да не постанемо саблазан за слабе или да кога научимо пороку. Стога у одређивању таквих људи треба гледати и откривати шта служи на изграђивање вере и на напредовање у свакој врлини у Христу.
 
Питање 19. Треба ли онога који се подозрева у греху, премда га не чини јавно, пратити да би се открило оно у шта се сумња?
Одговор: Лукава подозрења, које настају из злурадости, апостол осуђује (1.Тим.6.4). Онај, пак, коме је поверено старање о свима, треба све пажљиво да надгледа са љубављу Христовом и са жељом да исцели осумњиченог, како би се испунило оно што апостол каже: Да бисмо показали свакога човека савршена у ХристуИсусу(Кол.1,28).
 
Питање 20. Да ли онај ко је раније живео у греху треба да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и од општења са онима који рђаво живе?
Одговор: Апостол је рекао: Да се клоште од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју, било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно у опасно. Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни телом строго се пази да им је недоступно и оно је често корисно за здраве. О болесним душом потребно је, пак, још више опрезности и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава колика је штета од општења са онима који су се препустили греху: Мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6). И ако је толика штета од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је о некима речено у посланици Римљанима: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилшци, хвалисавци, гордељивци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то него и одобравају онима који то чине(Рим.1,28-32).
 
Питање 21. Одакле расејаност и помисли? И како да их доведемо у ред?
Одговор: Расејаност настаје због беспослености ума, који се не бави оним што је неопходно. Ум, пак, остаје у бешослености и немарности због неверовања у присуство Бога, који испитује срца и унутрашњости. Јер, кад би веровао, он би, без сумње, испуњавао оно што је речено: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је са десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Ко је, пак, достигао до тога, никада се неће усудити, нити ће имати када да помисли било шта што не изграђује веру, чак ни оно што изгледа добро, а камоли нешто забрањено и Богу мрско.
 
Питање 22. Због чега се јављају непристојна ноћна маштања?
Одговор: Она се јављају због неуредних душевних покрета током дана. Уколико, пак, душа остане чиста, размишљајући о судовима Божијим и непрестано се поучавајући у ономе што је дивно и Богу угодно, и сновиђења ће бити слична.
 
Питање 23. У којим речима се пројављује празнословље?
Одговор: Уопште, свака реч која није усмерена ка потреби коју имамо по Богу јесте празна реч. Таква реч садржи опасност. Уколико није усмерена на изграђивање вере, чак и да је добра, она не оправдава онога који је изрекао. Самим тим што није речена ради изграђивања вере, она жалости Светог Духа Божијег. Томе нас јасно поучи апостол, говорећи: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају(Еф.4,29), и још додавши: И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени (ст. 30). Треба ли, пак, уопште и говорити о томе какво је зло ожалостити Светог Духа Божијег?
 
Питање 24. Шта је увреда?
Одговор: Свака реч која је изречена са намером да обешчасти јесте увреда, чак и ако сама по себи и не изгледа увредљива. То се види из Јеванђеља у коме је каже о Јудејцима: Они га изгрдише, и рекоше: Ти си ученик његов (Јн.9,28).
 
Питање 25. Шта је оговарање?
Одговор: Чини ми се да постоје два случаја у којима је о некоме дозвољено говорити ружно: када је потребно посаветовати се са неким ко је искусан у исправљању грешника, и када постоји потреба да се упозоре други који, из незнања, често могу бити у општењу са лошим човеком, сматрајући га добрим. Апостол, међутим, заповеда да се не мешамо са таквима (1.Кор.5,11) да не бисмо ставили омчу на душу своју. Тако је поступао и сам апостол, као што видимо из Посланице Тимотеју: Александар ковач многа ми зла учини. Њега се и ти чувај, јер се веома противио нашим речима(2.Тим.4,14-15). Онај, пак, ко без такве неопходности говори о другоме са намером да разгласи или оцрни, јесте клеветник, па макар и истину говорио.
 
Питање 26. Шта заслужује онај ко клевеће брата или ко без приговора слуша клеветника?
Одговор: Обојица заслужују одлучење. Јер, речено је: Изгоним онога ко тајно опада ближњега свога(Пс.100,5), и на другом месту. Не слушај клеветника са уживањем да се не би превазносио(Прич.20,13).
 
Питање 27. Како поступити са оним који буде рђаво говорио о настојатељу?
Одговор: Осуда за такво дело се јасно види из гнева Божијег на Марију, која је рђаво говорила о Мојсију. Њен грех Бог није оставио без казне, премда се за њу молио и сам Мојсије (Број. 12).
 
Питање 28. Да ли треба веровати ономе који каже да нема ништа лоше у срцу, премда другоме одговара дрским гласом и дрским речима?
Одговор: Нису све душевне страсти, као уосталом ни телесне, уочљиве за свакога, па често ни за самог страсника. Они који имају знања о телу по неким обележјима могу препознати болести које су скривене и неприметне и самом болеснику. Тако је и са душом. Премда грешник не осећа сопствену болест, треба веровати Господу, који је њему и ономе ко је са њим одлучно рекао: Зао човек из зле ризнице срца свога износи зло (Лк.6,45). Зао човек често притворно говори или чини нешто добро, док добар не може да се претвара у нечему рђавом. Јер, речено је: Настојте добро чинити не само пред Господом, него и пред свима људима (Рим.12,17).
 
Питање 29. Како је могуће не гневити се?
Одговор: Нећеш се гневити уколико увек будеш имао мисао да си пред Богом који те посматра и који је близу тебе. Јер, који поданик ће се пред очима господара усудити на нешто што му није угодно? Исто тако, нећеш се гневити уколико не будеш очекивао да ти се други повинују, већ се сам будеш повиновао, сматрајући све вишим од себе. Онај ко захтева послушност ради своје користи, нека зна да Реч Господња поучава да свако буде на услузи другима. Онај, пак, ко кажњава због непоштовања заповести Господње, треба да поседује милосрђе и сажаљење, а не гнев, како би поступао као онај ко је рекао: Ко ослаби, а да ија да не ослабим (2.Кор.11,29).
 
Питање 30. Како у себи искоренити страст зле пожуде?
Одговор: Њу треба искоренити пламеном жељом за испуњавањем воље Божије, какву је показао онај ко је рекао: Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа (Пс.18,10-11). Јер, жеља за бољим, када постоји могућност и снага за наслађивањем онога што се жели, као што су учили свети оци, увек подстиче на избегавање и гнушање оним што је безначајније, и утолико пре оним што је рђаво и срамно.
 
Питање 31. Да ли се смех потпуно забрањује?
Одговор: Господ осуђује оне који се смеју сада (Лк.6,25). Стога је јасно да верни нема када да се смеје. Осим тога, тако је много оних који вређају Бога преступањем закона (Рим.2,23) и који умиру у греху, због којих треба патити и плакати.
 
Питање 32. Због чега настаје прерана и неумерена сањивост и како се избавити од ње?
Одговор: Таква сањивост настаје када душа постане лења у размишљању о Богу и када пренебрегавамо судове Божије. Од ње се избављамо када у себи васпостављамо прави и долични појам о Божијој узвишености, као и жељу да испуњавамо вољу Божију, угледајући се на онога који је рекао: Нећу дати сна очима својима, ни веђама својим да дремају док не нађем место Господу, обиталиште Богу Јаковљевом (Пс. 131,4-5).
 
Питање 33. По чему се препознаје човекоугодник?
Одговор: По томе што према онима који га хвале показује усрдност, а према онима који га осуђују – немарност. Јер, онај ко хоће да угађа Господу треба да је увек и свагде једнак, испуњавајући речено: Са оружјем праведности десним и левим, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и исттити (2.Кор.6,7-8).
 
Питање 34. Како избећи страст човекоугађања и слабост према људским похвалама?
Одговор: Њих треба избећи несумњивом убеђеношћу у присуство Божије, нерасејаним старањем око богоугађања и жарком жељом за блаженствима, која је обећао Господ. Јер, нико се пред очима господара, на његову срамоту и своју штету, не стара да угоди слузи сличном себи.
 
Питање 35. Како се препознаје горди и чиме се лечи?
Одговор: Он се препознаје тако што иште првенство. Он се, пак, лечи уколико поверује суду онога који је рекао: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак.4,6). Један језик (или занат) се не може заборавити уколико се потпуно не престане не само са говорењем (или чињењем), већ и са слушањем оних који говоре (и гледањем оних који раде). Исто тако треба знати да се човек не може излечити од гордости уколико не напусти све помисли о првенству, све и ако се препадне од осуде која је изречена тој страсти. То треба имати у виду у односу на сваки порок.
 
Питање 36. Треба ли тражити част?
Одговор: Ми смо научени да одајемо част ономе коме припада (Рим.13,7), а не да је сами иштемо, будући да је Господ рекао: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). Стога је тражење славе од људи доказ неверовања и отпадање од богопоштовања, с обзиром да је и апостол рекао: Јер, кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал.1,10). И кад се тако осуђују они који прихватају славу коју им људи указују, шта да се каже о величини осуде оних који сами траже славу која им се не указује?
 
Питање 37. На који начин онај који је лењ према извршавању заповести може задобити марљивост?
Одговор: Тако што ће се непобитно уверити у присуство Свевидећег Владике-Бога, у опомене које су изречене лењима, у наду велике награде од Господа, која је обећана преко апостола Павла, тј. да ће сваки примити своју награду према своме труду (1.Кор.З,8), и у све оно што је слично томе написано да би се су свакоме побудила његова сопствена марљивост или трпљење у славу Божију.
 
Питање 38. Шта ако брат, добивши наређење, најпре противречи, а затим сам од себе приступи делу?
Одговор: Он нека зна да, као свадљив човек, који и друге наводи на препирање, за своје противречење подлеже осуди: Зао човек узвраћа противречењем, али ће Господ на њега послати немилосттог анђела (Прич.17,11). Нека се он истовремено увери да противречење представља не само непослушност према човеку, већ и према самоме Господу, који је рекао: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче (Лк.10,16). Стога нека он најпре са скрушеношћу замоли за опроштај и затим, ако дозволе, пређе на посао.
 
Питање 39. А шта ако неко, послушавши, почне да ропће?
Одговор: Апостол је рекао: Све чините без гунђања и двоумљења (Фил.2,14). Стога се онај који ропће одваја од јединства са братијом, те се његово дело изузима из њихове уцотребе. Очигледно је да такав човек пати и од неверовања и од колебања у нади.
Питање 40. Како треба поправљати онога ко жалости брата?
Одговор: Ако се ради о жалости о којој је апостол рекао: Јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас (2.Кор.7,9), онај који ожалошћује нема потребу за исправљањем, већ онај кога жалосте треба да покаже особине жалости по Богу (10). Ако га је, пак, ожалостио због нечег безначајног, он треба да се присети онога што је рекао апостол: Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не поступаш по љубави (Рим.14,15). И познавши свој грех, нека изврши оно је Господ рекао: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој(Мт. 5,23-24).
 
Питање 41. Шта ако онај ко ожалошћује не пристаје да се извини?
Одговор: Према њему треба поступити онако како Господ налаже да поступимо са непокајаним грешником: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,17).
 
Питање 42. А шта ако увређени не жели да се помири, иако му увредилац тражи опроштај?
Одговор: Суд Господњи о таквом је јасно приказан у причи о слузи који није хтео да се смилује, иако га је други молио. Видевши пак другари његови… објаснише господару своме. И разгневи се господар његов, лиши га своје милости и предаде га мучитељима, док не врати све што му је дуговао (Мт.18,31-34).
 
Питање 43. Како се треба односити према ономе ко буди на молитву?
Одговор: Онај,ко зна за штету сна, тј. да душа није свесна ни саме себе док спава, а такође и корист од бдења, и посебно за изузетну славу човековог стајања пред Богом у молитви, према ономе ко га буди на молитву или на испуњавање било које заповести ће се односити као према доброчинитељу који му чини велико добро, које превазилази сваку жељу.
 
Питање 44. Шта, пак, заслужује онај ко се огорчи или разгневи кад га буде?
Одговор: Он најпре заслужује да буде одлучен и лишен хране, уколико је способан, како би дошао до скрушености и познао каквих и коликих добара се лишава због своје неразумности. На тај начин ће се преобратити, обрадовавши се са захвалношћу, као и онај ко је рекао: Опоменух се Бога, и обрадовах се (Пс.76,4). А ако, пак, остане неосетљив, нека се одсече као трули и болесни уд од тела. Јер, написано је: Јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао(Мт.5,30).
 
Питање 45. Хоће ли добити било какво олакшање онај ко је био немаран према познању воље Господње, иако је чуо да је Господ рекао: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк.12,47-48)?
Одговор: Очигледно је да је незнање таквог човека притворно и да подлеже неминовној осуди због греха. Јер, Господ говори: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн.15,22). Јер, Свето Писмо свагде и свима саопштава вољу Божију. Стога се такав човек не осуђује мање, тј. као они који не знају, него строжије, једнако са онима о којима је написано: Као глува аспида, која затискује уво своје, која не чује глас бајача ни врачара вешта у врачању (Пс.57,5-6). Ако, пак, онај коме је поверен домострој [тј. служење] речи занемари своје служење, биће, као што је написано, осуђен као убица (Јез.33,8).
 
Питање 46. Да ли је крив за грех онај ко другоме допушта да га учини?
Одговор: Тај суд је очигледан из речи Господњих, упућених Пилату: Зато онај који ме предаде теби има већи грех (Јн.19,11). Наиме, јасно је да је и Пилат, попустивши издајницима, учинио грех, премда – мањи. То јасно показује и Адам, који је попустио Еви, и Ева, која је попустила змији. Јер, нико од њих није остао некажњен као невин. Приликом пажљивијег разматрања, то показује и сам Божији гнев на њима. Јер, кад је Адам, правдајући се, рекао: Жена, коју си удружио са мном, даде ми с дрвета, те једох, Бог одговара: Стога што си послушао реч жене своје и окусио од дрвета које ти је једино било забрањено, нека ти је земља проклета у делима твојим, и остало (Пост.3,12; 17).
 
Питање 47. Треба ли ћутати када други греше?
Одговор: Да не треба ћутати види се из заповести Господа, који је у Старом Завету рекао: Прекори ближњега свога, и нећеш примити грех преко њега (З.Мој.19,17). И у Јеванђељу [се каже]: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). Колико је велика осуда за тај грех може се сазнати, најпре, из одређења Господњег, који је уопштено рекао: А ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему(Јн.3,36), а затим из приповести које се могу наћи у Старом и Новом Завету. Јер, кад је Ахар украо златан сасуд и плашт, гнев Господњи беше на читавом народу, премда се није знало ко је грешник, ни о ком се греху ради. И тако је било све док није откривен поменути Ахар, који је са својима доживео ужасно уништење (Ис.Нав. 7). Илије, пак, који је имао синове погибли, није ћутао, него их је често саветовао и говорио: Немојте, децо моја. Није добро што чујем о вама (1.Цар.2,12; 24). Он им је и многим другим речима показивао неприличност греха и неминовност суда. Па ипак, будући да их није достојно казнио и да није показао потребну одлучност, он је изазвао толики гнев Божији да је народ био уништен заједно са његовим синовима. При томе су туђинци однели ковчег завета, а он сам је скончао жалосном смрћу. И кад је плануо такав гнев према људима који нису имали учешћа са грешницима, него су их чак ометали и сведочили им о греху, шта да се каже о онима који знају и ћуте? Уколико не изврше оно што је апостол саветовао Коринћанима, рекавши: Зашто не плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2), и оно о чему је касније сам сведочио, написавши: Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7, 11), и они ће, без сумње, и сада бити у опасности да се подвргну истој пропасти, или чак још ужаснијој, с обзиром да је, у поређењу са оним који одбацује Мојсијев закон, гори онај који одбацује Господа и усуђује се на исто што и онај који је раније грешио и који је раније био осуђен. Јер, ако је Каин седам пута био каж њен, Ламех ће, учинивши сличан грех, бити кажњен седамдесет пута седам (Пост.4,24).
 
Питање 48. У чему се састоји користољубље?
Одговор: Оно се састоји у прелажењу граница закона. По Старом Завету то значи бринути се више о себи, неголи о ближњем, будући да је написано: Љуби ближњега свога као себе самога (Лев.19,18). По Јеванђељу, пак, то значи бринути се о нечему у вези са собом преко дневних потреба, слично ономе који је чуо: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити (Лк.12,20). Овоме Господ придодаје општи закључак: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се уБогу(ст. 21).
 
Питање 49. Шта значи бити сујетан?
Одговор: Све што се не предузима из потребе, него ради разметања, подлеже оптужби за сујету.
 
Питање 50. [Има људи] који одбацују скупоцену одећу, али желе да им јефтина одећа или обућа лепо стоје. Да ли он чини грех и пати ли од какве страсти?
Одговор: Онај ко жели да му (одећа или обућа) лепо стоје са циљем да се допадне људима, очигледно пати од човекоугађања, удаљује се од Бога и у најбезвреднијим стварима испољава страст сујете.
 
Питање 51. Шта значи „рака“ (Мт.5,22)?
Одговор: То је помесни израз, не одвише увредљив, који се користи [у разговору] са блиским људима.
 
Питање 52. Апостол на једном месту говори: Не будимо сујетни (Гал.5,26), а на другом: Не радећи само привидно као да угађате људима (Еф.6,6). Ко је, дакле, сујетан и ко је човекоугодник?
Одговор: Сматрам да је сујетан онај ко дела или говори само ради светске славе од оних који га виде или чују. Човекоугодник је, пак, онај који чини оно што је по вољи неког човека, па макар се радило и о нечем нечасном.
 
Питање 53. Шта је „нечистота тела“, а шта – „нечистота духа“? Како да будемо чисти од њих? И шта је „светиња“, и како да је задобијемо (2.Кор.7,1)?
Одговор: Нечистота тела се састоји у општењу са онима који чине оно што је забрањено, а нечистота духа – у равнодушности према онима који мисле или чине оно што је забрањено. Човек ће бити чист од њих уколико се буде повиновао апоетолу који говори: Са таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11), када у себи осети оно што је Давид рекао: Обузима ме жалост због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53), и када покаже жалост који су стекли Коринћани, пошто су окривљени да су равнодушно гледали грешника. Том жалошћу они су у свему себе показали чистим у тој ствари (2.Кор.7,11). А „светиња“ је посвећивање себе светоме Богу, уз свецело и непрекидно старање и бригу о ономе што је Њему угодно, будући да се оно што је оштећено не прихвата као принос Богу, и будући да би било нечастиво и дрско препуштати општем и људском коришћењу оно што је једино Њему принето.
 
Питање 54. Шта је самољубље и по чему се препознаје самољубиви?
Одговор: Много шта је о њему речено у пренесеном значењу, као на пример: Који воли душу своју изгубиће је, а ко мрзи душу своју на овоме свету, сачуваће је за живот вечни (Јн.12,25). Према томе, самољубив је онај ко себе не воли правом љубављу. Он се препознаје по томе што све што чини, чини себе ради, чак и оно што је у складу са заповешћу. Онај, наиме, ко ради свога спокојства пренебрегне било шта што је брату потребно, било да се тиче душе или тела, већ и другима чини очигледним порок самољубља, који се завршава пропашћу.
 
Питање 55. Каква је разлика између огорчења, јарости, гнева и беса?
Одговор: Разлика између јарости и гнева садржана је, можда, у расположењу и јачини. Јер, страст онога ко се гневи састоји се само у расположењу, као што показује онај ко је рекао: Гневећи се не грешите (Пс.4,5). Јарост, међутим, већ показује нешто више, будући да је речено: Њихова јарост је слична змијској (Пс.57,5), и: А беше Ирод јаростан на Тирце и Сидонце (Дап.12,20). Најјачи, пак, покрет јарости назива се бес, док је огорчење страшно укорењивање порока у човеку.
 
Питање 56. Господ тврди да ће се понизити онај ко себе узвисује (Лк.18,14). И апостол заповеда: Немојте гордо мислитпи (Рим.12,16). На другом месту он говори: Самољубиви, гордељиви, надувени (2.Тим.З,2; 4), и још: Љубав се не надима (1.Кор.13,4). Ко је, дакле, високоуман, ко охол, ко гордељив, ко надмен, а ко надувен?
Одговор: Високоуман је онај ко сам себе уздиже, који високо мисли о сопственим успесима, превазноси се попут познатог фарисеја (Лк.18,11 и др.) и не ставља се на исти ниво са смернима. Он може да се назове и надувеним, као што беху окривљени и Коринћани (1.Кор.5,2). Охол је онај ко се не саображава прописима, ко се не „држи правила“ у животу, ко не мисли „исто“ (Фил.3,16), него измишља сопствени пут правде и побожности. Горд је онај ко се хвалише оним што има и ко настоји да изгледа нешто више од онога што заиста јесте. А надмени је једно исто са гордим или близак њему, као што рече апостол: Постао је надмен ништа не знајући (1.Тим.6,4).
 
Питање 57. Зар није боље оставити на миру онога ко има непоправљив недостатак и од честих прекора постаје још лошији?
Одговор: О томе је и на другом месту речено. Оне који греше треба исправљати стрпљиво, користећи начин који је Господ показао. На онога, пак, који се, као [онај] Коринћанин, не исправља и поред осуде и приговора многих, треба гледати као на незнабошца. Задржавати, пак, онога кога је Господ осудио, ни у ком случају није безопасно. Јер, Господ је рекао да је боље, изгубивши једно око, или једну руку, или једну ногу, ући у Царство, неголи поштедевши неки уд, бити читав бачен у пакао огњени, где је плач и шкргут зуба (Мт.5,29-30). И апостол сведочи да мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6).
 
Питање 58. Да ли осуди подлеже само онај ко намерно слаже, или и онај ко је из незнања рекао нешто што не одговара истини?
Одговор: Очигледна је осуда Господња и оних који греше из незнања, будући да је рекао: А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк.12,48). Уосталом, при доличном покајању постоји извесна нада на опроштај греха.
 
Питање 59. Да ли ће бити осуђен као лажов и онај ко науми да нешто учини, али ипак не учини?
Одговор: Ако оно што је наумио да учини захтева заповест, он ће бити осуђен не само као лажов, него и као непослушан, будући да Бог испитује срца и унутрашњости (Пс.7,10).
 
Питање 60. Дешава се да неко одлучи да учини нешто што није богоугодно. Шта је за њега боље: да одустане од рђаве намере или да изврши грех из страха да не постане лажов?
Одговор: Апостол говори: Ми нисмо способни сами од себе што помислити (2.Кор.З,5). И сам Господ исповеда: Ја не могу ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), и опет: Речи које вам ја говорим не говорим од самога себе (Јн.14,10), и још на другом месту: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога он треба да се најпре покаје због тога што се усудио да се сам одлучи на било шта (будући да ни нешто најбоље не треба радити самовољно), а потом да принесе још веће покајање због тога што се није побојао да се одлучи на нешто што није Богу угодно. Дело, пак, које је противно заповести Божијој треба напустити, иако је већ донета одлука. То се јасно показује на примеру апостола Петра, који је одлучио: Никада ти нећеш опрати моје ноге.Међутим, кад је чуо приговор Господа: Ако те не оперем, немаш удела са мном, он је истог часа изменио намеру, и рекао: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (Јн.13, 8-9).
 
Питање 61. Шта треба чинити са оним ко не може ни да ради, нити хоће да учи Псалме?
Одговор: Господ је у причи о неплодној смокви рекао: Посеци је! Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). О њему треба показати свеколико старање. Међутим, ако се никако не поправља, треба учинити исто оно што се заповеда у вези са оним који је упоран у греху. Јер, онај ко је лењ за добро биће осуђен са ђаволом и његовим анђелима.
 
Питање 62. Шта је учинио онај који се осуђује попут онога ко је сакрио талант?
Одговор: Онај ко било какав Божији дар чува само за сопствено уживање, не чинећи и другима доброчинства, бива осуђен као онај ко је сакрио талант.
 
Питање 63. Шта је учинио онај ко се осуђује попут оних који ропћу на „последње“ (Мт.20,11-12)?
Одговор: Свако бива осуђен за сопствени грех. Тако и они који ропћу – због роптања. Међутим, често се ропће и из неког посебног разлога: једни ропћу стога што немају довољно потребнога за храну, као стомакоугодници и они који обоготворују стомак; други стога што су добили исту плату са последњима, откривајући у себи завист, која је повезана са убиством; а неки ропћу и из других разлога.
 
Питање 64. Господ наш Исус Христос говори: Боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску, него да саблазни једнога од ових малих (Мт.18,6; Лк.17,2). Шта значи саблажњавати? Или, како се чувати од тако страшне осуде?
Одговор: Саблажњава онај ко речју или делом крши закон и другога уводи у безакоње (као змија Еву и Ева Адама); или ко омета испуњавање воље Божије (као Петар Господа, рекавши: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе, због чега је чуо: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш шта је Божије него што је људско ( Мт. 16,22-23); или ко усмерава мисао слабога према било чему забрањеном, као што је написао апостол: Јер, ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве,и затим додао: Стога, ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога (1.Кор.8,10; 13). Саблазан се јавља због многих разлога. Јер, саблазан настаје или кривицом онога ко саблажњава, или је сам саблажњени кривац. И то се у њима дешава на различите начине:понекад из злобе, а понекад због неискуства или једнога, или другога. Догађа се и то да приликом исправног преношења речи постаје очигледнија злоба оних који се саблажњавају. Слично је и у вези са делима, будући да се саблажњени саблажњава или стога што неко извршава заповест Божију, или стога што се без страха користи оним што од њега зависи. Због тога, када се људи спотичу или саблажњавају о нешто што је учињено или речено по заповести, као што су се, према сведочанству Јеванђеља, неки саблазнили оним што је Господ чинио и говорио по вољи Оца, треба се сетити Господњег одговора о њима. Када су му приступили ученици Његови и рекли му: Знаш ли да су се, чувши ту реч, фарисеји саблазнили, Он је одговорио: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт.15,12-14). И много се сличног овоме може пронаћи и у Јеванђељима и код апостола. А када некога спотиче или саблажњава оно што зависи од наше воље, треба да се сетимо речи Господњих, упућених Петру: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе (Мт.17,26-27), а такође и онога што је апостол написао Коринћанима, говорећи: Нећу јести меса до века, да не саблазним брита свога (1.Кор.8,1З), и још: Добро је не јести меса и непитивина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим.14,21). Колико је, пак, ужасно уколико смо равнодушни због брата који се саблажњава због ствари које, како изгледа, зависе од нас, показује заповест Господња која забрањује уопште сваки облик саблазни, и говори: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога (Мт.18,10). О томе сведочи и апостол, говорећи на једном месту: Стога да не осуђујемо више један другога, него се више о томе старајте да не постављате брату спотицање или саблазан (Рим.14,13). И на другом месту у развијенијем облику, одлучније забрањујући недозвољено дело, он говори: Јер, ако тебе који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве? И због твога знања пропада слаби брат, за кога Христос умре, и затим додаје: А тако, грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите. Стога, ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога (1.Кор. 8,10-13). И још на другом месту он говори: Или само ја и Варнава немамо право ово чинити, и потом додаје: Него све подносимо, да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,6; 12). Када се показало колико је ужасно саблажњавати брата оним што зависи од нас, шта да се тек каже о онима који саблажњавају забрањеним делима или речима. [Шта тек рећи у случају] кад онај ко саблажњава поседује преобиље знања, или носи свештени чин. Јер, он мора другима да служи као узор и образац. Ако, пак, макар у маломе занемари нешто од написаног, или учини нешто забрањено, или не изврши наложено, или уопште прећути нешто [што је дужан да каже], он ће подлећи осуди по којој ће се, као што је речено, крв онога који згреши искати из његове руке (Јез. 33,8).
 
Питање 65. На који начин се истина држи у неправди (Рим.1,18)?
Одговор: Истина се држи у неправди када се од Бога дарована добра користе на зло по сопственом хтењу. Од тога се апостол одриче, рекавши: Јер, ми нисмо као многи они који тргују речју Божијом(2.Кор.2,17), и још: Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок; не тражећи славе ни од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,5-6).
 
Питање 66. Шта је свадљивост, а шта је пркос?
Одговор: Свадљивост се пројављује кроз старање да се не буде слабији од другога, а пркос настоји да скупи погледе других ради празне славе и да друге подстакне и изазове на нешто слично. И апостол, помињући пркос, придодаје и славу светску, говорећи: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу (Фил.2,3). И на другом месту истакавши таштину, он под другим називом забрањује и пркос, говорећи: Не будимо сујетни, изазивајући једни друге (Гал.5,26).
 
Питање 67. Шта је нечистота, а шта разврат?
Одговор: Шта је нечистота, показао је закон. Он је тај назив употребио да означи оно што се догађа невољно, по природној нужности. Разврат, пак, премудри Соломон објашњава тако што (развратника) назива „сластољубивим и безбрижним“ (Прич. 14,23). Разврат је, стога, душевно расположење које нема и не подноси терет подвига. Према томе, он је и неуздржање, које не власти над метежним уживањима.
 
Питање 68. Шта је својствено гневу и шта је својствено оправданом негодовању? И због чега често, почевши од негодовања, доспевамо у гнев?
Одговор: Души обузетој гневом је својствено да тражи начина да нанесе зло ономе ко је љути, а разумном негодовању је својствено да, и поред осећања незадовољства због учињеног, има циљ да поправи онога ко је погрешио. Дешава се, међутим, да душа, пошавши од лепог, доспева до ружног. И то није ни мало чудно, с обзиром да се среће много сличних примера. Стога треба памтити шта каже богонадахнуто Писмо: На пут ми поставише саблазни (Пс.139,6): и још: Ако се ко и подвизава, не добија вијенац, ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5). Уосталом, треба да се у свему чувамо од неумерености, неправовремености и несређености. Јер, из тог разлога је и наведено често прелазило у рђаво, мада је и изгледало предивно.
 
Питање 69. Како се треба односити према ономе ко једе као и други, ко није телесно слаб и не показује знаке болести, али се ипак жали да је немоћан за рад?
Одговор: Сваки изговор за неделање јесте изговор за грех, будући да марљивост, као уосталом и трпљење, треба показивати све до смрти. А да лењост, удружена са лукавством, лењога излаже осуди, види се из речи Господњих; Лукави и лењи слуго (Мт.25, 26).
 
Питање 70. Како треба поступати према ономе ко злоупотребљава одећу или обућу, и који, када му се приговори, онога ко га је опоменуо сумњичи за ситничавост и склоност ка гунђању? И шта треба са њим чинити уколико остаје упоран и после доличног двоструког, или троструког саветовања?
Одговор: Апостол искључује злоупотребу, рекавши: И који овај свет употребљавају, као да га не употребљавају (1.Кор.7,31) – Јер, мера употребе је неизбежна неопходност потребе. Употреба, пак, преко мере показује или болест грамжљивости, или сластољубља, или таштине. И опет, ко пребива у греху, подлеже осуди као онај ко се није покајао.
 
Питање 71. Једни ишту малу количину пријатног јела, а други укусности претпостављају велику количину. Како се треба односити према једнима и другима?
Одговор: И једни и други су болесни: једни од сластољубља, а други од лакомости. Ни сластољубац, пак, ни лакоми у односу на било шта нису слободни од осуде. И о једнима и о другима са сажаљењем треба побринути, да би се излечили од страсти. Ако се, пак, не исцеле од слабости, очигледно је да ће бити осуђени са непокајанима.
 
Питање 72. Да ли треба прекорити онога ко се у братству за време узимања хране понаша недолично и једе или пије са извесном халапљивошћу?
Одговор: Такав не поштује заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31), и још: А све нека бива благообразно и уредно(1.Кор.14,40). Њега треба поправити, осим ако није био принуђен каквом неопходношћу посла или журбом. Уосталом, и тада треба марљиво чувати приличност.
 
Питање 73. Како треба поправљати онога ко не прекорева брата из жеље да га поправи, него из страсти осветољубивости и који и после честих савета остаје у истој страсти?
Одговор: Таквога треба сматрати самољубивим и властољубивим и посведочити му начин поправљања по науци побожности. Уколико, пак, остане у греху, пбзната је осуда за непокајане.
 
Питање 74. Желимо да се научимо из Писма да ли треба да отпуштамо оне који остављају братство и желе да воде усамљенички живот или да са малобројнима теже ка истом циљу побожности?
Одговор: Господ је више пута рекао: Син не чини ништа сам од себе (Јн.5,19), и: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). И апостол сведочи да тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). Стога је све што се бира по властитој вољи туђе побожнима. Потпуније смо о томе одговорили у Опширним правилима.
Питање 75. Да ли треба сатану називати виновником свакога греха умом, речју и делом?
Одговор: Уопште, мислим да сатана сам по себи ни у коме не може бити виновник греха. Ипак, користећи понекад природне покрете, а понекад и забрањене страсти, он настоји да оне који нису трезвоумни уведе у дела која су својствена страстима. Начин на који он користи природне покрете види се у поступку са Господом, пошто је сазнао да пости: Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови (Мт.4,3). Начин, пак, коришћења забрањених страсти види се у поступку са Јудом: уочивши да пати од страсти среброљубља, он је среброљупца са тридесет сребрњака бацио у грех издаје. Да зло, међутим, настаје у нама самима, Господ јасно показује: Јер, из срца излазе зле помисли(Мт.15,19). Те се догађа са онима који из немарности остављају у себи необрађена природна семена добра, као што је речено у Причама: Неразуман човек је као њива, и безуман као виноград: ако га оставиш запустеће и зарашћеу траву, те ће бити напуштен (Прич.24, 30-31). Душа, пак, која је из лењости запуштена и напуштена, неминовно рађа трње и коров. Она ће на себи искусити оно што је речено: Чеках да роди грожђе, а роди трње (Ис.5,4). Међутим, баш је о тој души раније било речено: И насадих лозу Сорих, тј. племениту (ст. 2). Слично томе стоји и код Јеремије, који у име Божије говори: Ја посадих лозу изабрану, сву истиниту. Па како се промени у горку, туђу лозу (Јер.2,21).
 
Питање 76. Да ли треба лагати ако се има у виду нешто корисно?
Одговор: Господ тако нешто не дозвољава. Он је одлучно рекао да је лаж од ђавола (Јн.8,44), не правећи никакво разликовање. Исто сведочи и апостол, говорећи: Ако се ко и подвизава, не добија вијенац, ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5).
 
Питање 77. Шта је подмуклост, а шта злоћудност (Рим.1, 29)?
Одговор: Злоћудност је, како ми се чини, најосновнији и сакривени порок нарави, а подмуклост је досетљивост за зле намере. Подмукли човек, прикривши се нечим добрим као удицом, испуњава своју намеру.
 
Питање 78. Ко су „измишљачи зала“ (Рим.1,30)?
Одговор: То су они који, преко уобичајених и многима познатих зала, измишљају и проналазе још и нова.
 
Питање 79. Како да се поправи онај ко код себе непрестано примећује да се, сурово односи према брату?
Одговор: Као што закључујем из саме ствари, то се дешава или због умишљене представе о властитом првенству, или због жалости услед недостатака људи који би требало да буду исправни. Јер, душу снажно погађа када, уместо добра које очекује, сусретне оно што је супротно и жалосно. Међутим, потребно је посебно старање да би човек у себи обуздао страст гордости уколико му се дешава онб што смо навели као прво. А ако се ради о другоме, онда пре негодовања треба показати самилост кроз поучавање и саветовање. Уколико се, пак, овај начин лечења покаже неделотворним, због злоћудности страсти која се лечи, уз сажаљење треба благовремено и праведно употребити и строгост негодовања, ради користи и поправљања онога ко је згрешио.
 
Питање 80. Због чега се дешава да у разуму понекад недостају племените помисли и богоугодна старања? Како се унапред заштитити од тога?
Одговор: Давид говори: Задрема душа моја од унинија (Пс. 118,28). Према томе, то се догађа због душевног дремања и неосетљивости. Јер, у бодрој и трезвоумној души не недостаје ни богоугодно старање, ни блага помисао. Ипак, она види да јој самој не достаје снаге за то. Телесно око није у стању да посматра чак ни неколико Божијих творевина. Оно се не задовољава пошто једном погледа, већ непрестано посматрајући једно исто, ипак не престаје да гледа. Утолико пре душевно око, премда је и бодро и трезвоумно, није способно за сагледавање Божијих чудеса и судова. Јер, речено је: Судови твоји су бездан велики (Пс.35,7), и на другом месту: Чудно је за ме знање твоје: чврсто је и не могу му прићи (Пс.138,6), и много шта слично. Уколико, пак, у души недостаје блага помисао, очигледно је да јој недостаје просвећење. И оно не недостаје због недостатка онога који просвећује, него због уснулости онога што треба да буде просвећено.
 
Питање 81. Да ли треба подједнако кажњавати побожне и равнодушне ако се испостави да су пали у исти грех?
Одговор: Врсту казне ћемо сазнати кад проникнемо у расположење грешника и у врсту греха. Разлика, пак, између греха равнодушног и греха побожног [човека] је велика, иако може изгледати да су исти. Јер, побожни се, као богобојажљив, труди и подвизава да угоди Богу. Његово саплитање и падање је условљено рђавим околностима и скоро да се дешава без његове воље. Равнодушни, пак, као што му само име каже, ни мало не мисли ни о себи, ни о Богу, нити прави икакву разлику између греха и исправности. Он болује од онога што је најзначајније и најважније у злу, тј. или од непоштовања Бога, или од неверовања у Његово постојање. Јер, ова два узрока приводе душу греху, као што сведочи Писмо, говорећи на једном месту: Безаконик говори у себи о греху и нема страха Божијега пред очима његовим (Пс.35,2), и на другом: Рече безумник у срцу својем: Нема Бога. Неваљали су и гадна су дела њихова (Пс.13,1). Према томе, он или омаловажава Бога, и стога чини грех, или пориче биће Божије те је гадан у делима, премда привидно и исповеда Бога, јер: Говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Тит.1,16). И ако је тако, сматрам да и врста казне за такве људе треба да буде различита. Јер, побожном је потребна само посебна помоћ и треба да буде кажњен само за ствар у којој је згрешио. Равнодушни, пак, који је искварио сву душевну лепоту у себи и који је заражен општијим злима, треба, као онај који омаловажава или као неверујући, да буде и оплакиван и саветован и кажњаван све док не постане способан да се непобитно увери у то да је Бог праведни Судија (и уплаши се), или у то да Бог постоји (и ужасне се). Међутим, треба знати још и то да се недостаци код побожних често јављају и због тога што Бог промишља о њиховој користи, попуштајући да се оклизну како би се исцелили од претходног превазношења. То нам показује пример Петра и оног што се са њим догодило.
 
Питање 82. Написано је: Старице као матере (1.Тим.5,2). Да ли стога старица, уколико се деси да учини исти грех као млада, подлеже истој казни која приличи младој?
Одговор: Поштујући старице као мајке, апостол не говори да оне не чине ништа достојно казне. Ако се некада деси да старица падне у исти грех као и млада, најпре треба обратити пажњу на природне, да тако кажем, недостатке животног узраста.Тек тада се и једном и другом животном добу може одредити одговарајућа казна. На пример, лењост је скоро природна старости, али не и младости. Исто тако су расејаност, немир, дрскост и остало слично томе природни за младост, а не за старост. Њих, по свој прилици, подстиче ватреност која је природна за младост. Због тога исти грех, на пример, лењост заслужује строжу осуду код младе, коју ни мало не оправдава узраст. С друге стране, исти грех расејаности, или дрскости, или метежности чини да старица потпадне већој осуди, будући да јој сам животни узраст помаже да буде кротка и мирна. Осим тога, треба и код једне и код друге особе да испитамо и сам облик греха, да бисмо кроз одговарајућу казну применили и одговарајући начин излечења.
 
Питање 83. Како се односити према ономе ко има многе врлине, али греши у једноме?
Одговор: Као што се Господ односио према Петру.
 
Питање 84. Да ли говори добро онај ко, када га прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог једне створио добрима, а друге лошима?
Одговор: То мудровање је давно осуђено као јеретичко, будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде избачен између вас (1.Кор.5,2), да се не би догодило да мало квасца све тесто укисели (ст. 6).
 
Питање 85. Треба ли у братству имати било какво власништво?
Одговор: То је супротно сведочанству о вернима у Делима, где се наводи: И ниједан не говораше за имање своје да је његово (Дап.4,32). Стога, онај ко нешто назива својим, постаје туђ Цркви Божијој и љубави Господњој. Јер, Он је и речју и делом учио да се и душа, а не само оно спољашње, полаже за пријатеље.
 
Питање 86. Како поступити према ономе ко говори: „Од братства не узимам, али ни сам не дам, већ се задовољавам својим“.
Одговор: Уколико он не послуша учење Господа, који говори: Да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34), ми треба да послушамо апостола који каже: Избаците злога између вас самих(1.Кор.5,13), да се не би десило да мало квасца све тесто укисели (ст. 6).
 
Питање 87. Да ли је допуштено да свако, ради заповести, даје своју стару одећу или обућу коме пожели?
Одговор: Да даје или узима, чак и ради заповести, не може свако, него само онај коме је због поузданости поверено старање. Стога и старо и ново он даје и прима у право време.
 
Питање 88. Какве су „бриге овога живота“ (Лк.21,34)?
Одговор: Свака брига која не доприноси побожности, чак иако се чини да у себи не садржи ништа забрањено, јесте брига овога живота.
 
Питање 89. Написано је: Богатство човеково је избављење његове душе (Прич.13,8). Шта да чинимо ми који га немамо?
Одговор: Уколико смо настојали и нисмо могли да га постигнемо, треба да се присетимо одговора који је Господ упутио Петру, који се узнемиравао због сличног: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити. Он му је, наиме, одговорио: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и Јеванђеља ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни (Мт. 19,27-29; Мк.10,29). Уколико се, пак, око тога нисмо потрудили из немарности, барем сада покажимо марљивост. А ако већ више нема времена, ни снаге, нека нас утеши апостол који говори: Не тражим ваше него вас (2.Кор.12,14).
 
Питање 90. Да ли је дозвољено имати ноћну одећу од кострети, или од нечег другог?
Одговор: Употреба власенице има своје време, будући да не користи телесној потреби, него злопаћењу и смиравању душе. Но, пошто је нама забрањено да имамо по две одежде, нека свако сам расуди да ли, осим из наведеног разлога, може допустити њено коришћење.
 
Питање 91. Шта треба да ради брат који нема ништа своје, уколико му неко затражи оно што носи на себи, нарочито ако је искатељ наг?
Одговор: Било да му тражи наг, или лукав човек, из крајње нужде или из грамжљивости, једном је речено да не може свако давати или узимати, него само онај коме је, после испитивања, препуштено старање. И нека се држи оно што је речено: Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван (1.Кор.7,20).
 
Питање 92. Господ заповеда да се прода имање. Са којом мишљу то треба чинити? Да ли је [узрок] томе штетност имања по природи, или расејаност душе коју оно изазива?
Одговор: Најпре треба рећи то да имање не би било Божија творевина кад би само по себи било рђаво. Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање (1.Тим.4,4). Осим тога, заповест Господња не учи да се напушта имање као нешто лоше, и да се бежи од њега, него да се њиме правилно располаже. И човек се не осуђује због тога што поседује, него што лоше помишља о имању, или што га не користи добро. Јер, непристрасан и исправан однос према имању и располагање њиме у складу са заповешћу, доноси нам многа и најважнија добра. Некад нам оно, наиме, пружа очишћење грехова, по написаном: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11,41), а некад – наслеђивање Царства небеског и задобијање ризнице која се неће испразнити, као што се каже на другом месту: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12,32-33).
 
Питање 93. Са каквом мишљу треба да користи оно што је неопходно за живот, на пример, одећу и храну, онај ко је једном напустио своје имање и заветовао се да нема никакве својине?
Одговор: Он треба да се, по написаном, сећа да Бог даје храну свакоме телу (Пс.135,25). Осим тога, он треба да се постара да, као делатељ Божији, постане достојан своје хране. Уз то, она се не налази у његовој власти, већ њоме располаже онај ко је постављен да се стара о њој, тј. да је даје у своје време и у потребној мери, као што је написано: И даваше се свакоме према потреби коју је имао(Дап.4,35).
 
Питање 94. Шта ако неко, не плативши порез, ступи у братство, а његови укућани, који су због њега изложени потраживању, подносе притисак? Не баца ли то сумњу и не наноси ли штету и њему и онима који су га прихватили?
Одговор: На питање: Треба ли дати порез кесару или не, Господ наш Исус Христос каже: Покажите ми динар. Чији је овај лик и натшс. И када су рекли: Кесарев, Он је одговорио: Подајте, дакле, кесарево кесару, и Божије Богу (Мт.22,17-21). Према томе, из тога се види да су заповестима кесара потчињени они код којих се налази било шта кесарево. И онај, дакле, ко је ступио у братство и донео са собом било шта што припада кесару, нека буде обавезан да плати порез. Ако је, пак, напустио своје, оставивши им све, нека не буде никакве сумње ни њему ни онима који су га прихватили.
 
Питање 95. Да ли је новопридошлима корисно да одмах проучавају Писмо?
Одговор: И ово питање је решено оним што је већ раније речено. Наиме, свакоме је долично и неопходно да проучава не то из богонадахнутог Писма и ради утврђивања у побожности и ради избегавања да се привикава на људска предања.
 
Питање 96. Треба ли свакоме ко жели дозволити да се учи писмености или да се бави читањем?
Одговор: Апостол говори: Да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). Стога је штетно дозволити да неко по својој сопственој вољи бира било коју ствар. Напротив, треба прихватати све што одобре настојатељи, чак и ако се ради о нечему што није по жељи. Томе може бити додата и осуда због неверовања, будући да је Господ рекаб: Будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, јасно је да Он себи оставља да распоређује временом живота.
 
Питање 97. Треба ли прихватити онога ко каже: „Хтео бих ради користи да неко време проведем код вас“.
Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37). И апостол је изрекао: И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина Јеванђеља остане код вас(Гал.2,4-5). Према томе, њему треба дозволити приступање било због непознатог исхода (с обзиром да може, једном стекавши привремену корист, потпуно заволети овај живот, што се често и дешавало), било ради пројављивања строгости која се код нас негује (како би се развејала различита подозрења према нама). И у вези са њим треба брижљиво да се држимо строгости како би се и истина показала, и како би се развејало подозрење у било какву немарност. Јер, тако ћемо ми Богу угодити, а он ће или стећи корист или бити изобличен.
 
Питање 98. О чему треба да мисли старешина када нешто наређује или успоставља?
Одговор: У односу према Богу, као слуга Христов и управитељ тајни Божијих (1.Кор.4,1), он треба да се боји да не каже или не нареди било шта што је супротно вољи Божијој, посведоченој у Писму, или да се не покаже као лажни сведок Божији, или крадљивац светиње, или да не уводи нешто туђе учењу Господњем, или да не напусти нешто што је угодно Богу. А у односу, пак, према братији, као дојиља када негује своју децу (1.Сол.2,7), он мора да буде спреман да, ради угађања Богу и ради заједничке користи свих, свакоме преда не само Јеванђеље Божије, него и душу своју, по заповести Господа и Бога нашега Исуса Христа, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн.15,13).
 
Питање 99. Са каквим расположењем треба да кажњава онај ко даје епитимију?
Одговор: У односу према Богу он треба да има расположење какво је постигао Давид, који каже: Видех неразумне, и мрско ми је, јер не чувају речи твоје (Пс.118,158). У односу, пак, према кажњеном он треба да има осећање оца и лекара који са сажаљењем и самилошћу вешто лечи свога сина, нарочито када треба да се примене бол и оштар начин лечења.
 
Питање 100. Како испраћати оне који долазе са стране и траже милостињу? И да ли треба свако ко жели да даје хлеб или што друго, или треба за тако нешто одредити једнога?
Одговор: Господ је одлучно рекао да није добро узети хлеб од деце и бацити псима. Осим тога, Он се сложио и са тим да и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт.15,26-27). Стога, нека онај ко је одређен да даје милостињу буде опрезан. Онај, пак, који то чини без његовог знања, треба да буде кажњен, будући да нарушава поредак, како би се научио да поштује своју меру, по речи апостола: Сваки, браћо, у чемује призван у ономе нека остане пред Богом (1.Кор.7,24).
 
Питање 101. Да ли онај ко располаже оним што је принето Господу на дар има обавезу да извршава оно што је речено: А свакоме који иште у тебе, подај; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му (Лк.6,30; Мт.5,42)?
Одговор: Заповест: Свакоме који иште у тебе, подај; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му, као да је дата уместо искушења, што показује свеза речи. И ту заповест треба испуњавати у односу на зле људе. Стога, њено извршавање није основна обавеза, него има смисла у извесним околностима. Јер, главна Господња заповест је: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21), и још: Продајте што имате и дајте милостињу (Лк.12,33). Међутим, пошто није безопасно оно што је намењено једнима давати другима, с обзиром да Господ говори: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева, и: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима (Мт.15,24; 26), нека сам раздељивач расуди шта је праведно?
 
Питање 102. Да ли онога који напушта братство из било ког разлога треба задржавати саветовањем? И, ако треба, на који начин?
Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мт.9,12), и опет на другом месту: Који човек од вас, имајући сто оеаца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе(Лк.15,4). Стога, на сваки начин треба лечити болесника и настојати да се ишчашени уд, да тако кажем, поново врати на своје место. Онога, пак, ко истрајава у неком пороку треба оставити као странца, будући да је написано: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су (Мт.15,13-14).
 
Питање 103. Ми смо већ научили да старијим од себе треба да се покоравамо до смрти. Међутим, догађа се да и најстарији у нечему погреше. Стога желимо да научимо да ли и он треба да буде укорен и како и од кога. И шта треба чинити ако он не прихвати прекор?
Одговор: О овоме је јасно речено у Опширним правилима.
 
Питање 104. Како треба братији одређивати занимања? Да ли само по одлуци настојатеља, или и по мишљењу братије? Исто питање постављамо и у вези са сестрама.
Одговор: Свако је научен да оно шта мисли излаже другима на увид. Утолико пре ствари ове врсте треба да се обављају по мишљењу оних који су за то способни, будући да Божији домострој, по Божијој вољи, треба да буде препуштен онима који су већ доказали да могу на богоугодан начин уредити оно што им се повери? И уопште, у сваком делу старешина треба да се сећа онога што говори Писмо: Све чини уз саветовање (Сир.32,21).
 
Питање 105. Да ли они који ступају у братство треба да одмах уче вештине?
Одговор: О томе ће одлучити настојатељи.
 
Питање 106. Какве казне треба користити у братству ради поправљања оних који греше?
Одговор: Према мишљењу настојатеља треба да буду одређени време и врста казне, у складу са телесним узрастом, душевним стањем и разликом у греху.
 
Питање 107. Дешава се да неко каже да има жељу да живи у братству, али га служење најближима по телу или често и порези ометају да се потпуно посвети таквом животу. Да ли њему треба дозволити приступ братији?
Одговор: Није безопасно ометати жељу за оним што је прекрасно. Исто тако није безопасно ономе који нам приступи остављати време да размишља о стварима које су стране и туђе животу по Богу. Напротив, онај ко нам приступа има боље наде уколико се више посвети унутарњем, неголи спољашњем животу.
 
Питање 108. Да ли настојатељ треба без настојатељице да са било којом сестром разговара о ономе што служи на изграђивање вере?
Одговор: У таквим случајевима се не би поштовала заповест апостола који каже: Све нека бива благообразно и уредно (1.Кор.14,40).
 
Питање 109. Да ли треба настојатељ да често разговара са настојатељицом, нарочито ако неки од братије због тога имају штету?
Одговор: Апостол је рекао: Јер, зашто да моју слободу суди савест другога (1.Кор. 10,29). Међутим, добро је угледати се на њега и када говори: Али се ми не користимо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,12). Стога треба, колико је могуће, ограничити сусрете, како би били ређи и краћи.
 
Питање 110. Да ли и старица треба да присуствује приликом исповести сестре презвитеру?
Одговор: Исповест пред презвитером (који је способан да предложи промишљен начин покајања и поправљања) уз присуство старице је много приличнија и безбеднија.
 
Питање 111. Има ли старица право да негодује ако презвитер нешто нареди сестрама без њеног знања?
Одговор: И то пуно.
 
Питање 112. Да ли настојатељ онога ко жели да приступи животу по Богу треба да прими без знања братије, или треба да их од почетка обавести о томе?
Одговор: Господ учи да се због онога који се каје сазивају „пријатељи и суседи“ (Лк.15,6). Утолико пре је неопходно да се онај ко долази прима уз знање све братије, како би се сви заједно обрадовали и помолили.
 
Питање 113. Да ли онај коме је поверено старање о душама може испунити оно што је речено: Ако се не обратите и не будете као деца… (Мт.18,3), будући да има посла са многим и различити лицима?
Одговор: Премудри Соломон је рекао: Свему има време (Проп.3,1). Стога треба знати да постоји време и за смиреноумље, и за власт, и за изобличавање, и за утеху, и за милосрђе, и за смелост, и за снисхођење, и за строгост и уопште за сваку ствар. Стога понекад треба показивати смиреноумље и у смерности се угледати на децу, посебно када се укаже прилика за међусобно поштовање и част, за помоћ и услугу телесној потреби, као што је поучавао Господ. А понекад треба користити власт, коју је Господ дао за изграђивање, а не за рушење (2.Кор.13,10), тј. када потреба захтева смелост. И као што у време утехе треба показивати доброту, тако и у време строгости треба пројављивати ревност. На сличан начин треба поступати и у сваком другом случају.
 
Питање 114. Господ је заповедио: Ако те ко потера једну миљу, иди с њим две (Мт.5,41). И апостол учи да се покоравамо један другоме у страху Христовом (Еф.5,21). Да ли, дакле, треба бити послушан свакоме, па и ономе ко заповеда било шта?
Одговор: Разлика између оних који заповедају не треба да смета послушности оних којима се заповеда. Јер, ни Мојсије није показао непослушност према Јотору, који га је посаветовао на добро. Међутим, пошто постоји велика разлика у самим наредбама (будући да су неке супротне заповести Господњој, или је крше, или је на различите начине искривљују додатком забрањеног, док су друге, опет, у складу са заповешћу, али се чини да нису, иако јој потпомажу и подупиру је), треба памтити оно што је рекао апостол: Пророштва не презирите. Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1.Сол.5,20-22), и још: Обарајући помисли, и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2.Кор.10,4-5). Према томе, оно што нам је наређено у складу са заповешћу Господњом или што јој доприноси, треба најусрдније и најбрижљивије прихватати, као вољу Божију, извршавајући оно што је речено: Подносећи један другога у љубави Христовој (Еф.4,2). Када нам, пак, неко наређује нешто што је супротно заповести Господњој, што је крши или искривљује, прави је час да се каже: Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29), сећајући се Господа, који каже: А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн.10,5), и апостола, који се ради наше безбедности усудио да такне и саме анђеле, рекавши: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал.1,8). Из тога се можемо научити да свако ко воли Господа мора да бежи и да се гнуша од онога ко нас спречава да извршавамо Господње заповести или нам саветује да чинимо оно што је забрањено, макар био и веома познат или изузетно славан.
 
Питање 115. Како треба један другоме да указујемо послушност?
Одговор: Ми једни друге треба да слушамо као слуге господаре, по ономе што је Господ заповедио: Него који хоће да буде међу вама велики, нека буде последњи од свих и свима слуга (Мк.10,43; 9,35). Томе Он придодаје још уверљивије речи: Јер, Син Човечији није дошао да му служе него да служи(Мк.10,45). И апостол говори: Из љубави Духа служите једни другима (Гал.5,13).
 
Питање 116. До које мере треба да смо послушни да бисмо угодили Богу?
Одговор: Апостол нам ту меру показује наводећи пример послушности Господа, који је послушан био до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Он је претходно рекао: Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу (ст. 5).
Питање 117. Од које страсти пати онај ко не извршава за сваки дан одређену дужност у погледу неке заповести, него настоји да се обучи у некој вештини? И, треба ли га трпети?
Одговор: Такав је и високоуман, и самовољан, и неверан, будући да се није побојао суда Господњег: Будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, онај ко сваког дана и часа очекује Господа настоји да данашњи дан не проведе у доколици, и више се ни о чему не брине. Међутим, ако му је наложено да се обучава у вештини, нека у послушности налази залог угађања Богу, да не би у самопревазношењу нашао осуду.
 
Питање 118. Какву награду добија онај ко се стара о извршавању заповести, премда и не чини оно што наређују, него оно што сам жели?
Одговор: Ону која следи за самовољу. Апостол, пак, каже: Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка (Рим. 15,2), те још јаче уверава, додавши: Јер, и Христос не угоди себи (ст. 3). Стога онај ко себи угађа треба да зна за опасност која му прети. Осим тога, онај који тако пбступа разоткрива и своју непокорност.
 
Питање 119. Да ли је свакоме дозвољено да одустаје од посла који му је поверен и да тражи други?
Одговор: Раније је речено да мера послушности треба да се простире до смрти. Стога онај ко одустаје од повереног посла и захтева други, понајпре, нарушава послушност и очигледно показује да се није одрекао самог себе, а затим, и за себе и за многе друге постаје узрочник многих других зала, будући да се и сам навикава на противречење и да многима отвара врата [за сличан грех]. Осим тога, није свако способан да позна шта му је корисно. Стога и он често бира посао који му штети, премда код братије изазива рђаво мишљење да је погоднији за посао који сам иште, неголи за онај који треба да ради. Због тога је непослушност уопште корен многих и великих зала. Уколико, пак, неко мисли да има неки разлог да одустаје од посла, нека га открије настојатељима и све препусти њиховој процени.
 
Питање 120. Да ли се треба некуда удаљавати без претходног обавештења настојатеља?
Одговор: Господ каже: Сам од себе нисам дошао, него ме Он посла (Јн.7,28-29). Утолико пре нико од нас не треба да чини било шта по својој вољи. Јер, онај ко чини по својој вољи, очигледно пати од високоумља, и подлеже осуди Господа, који је рекао: Јер што је уљуди високо, гадост је пред Богом(Лк.16,15). И уопште, за осуду је чинити било шта по својој вољи.
 
Питање 121. Да ли је дозвољено одбијати тешке послове?
Одговор: Онај ко је искрен у љубави према Богу и чврст у нади на награду од Господа, не задовољава се урађеним, него увек тражи додатак и стреми вишем. И ако чини и нешто што превазилази његове моћи, он не напушта старање као онај ко је испунио своју меру, него се непрестано подвизава као онај ко није достигао савршенство, слушајући Господа који налаже: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он слуша и апостола, коме се свет разапео као и он свету (Гал.6,14), и који се није стидео да каже: Ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Иако је имао власт да, проповедајући Јеванђеље од Јеванђеља живи (1.Кор.9,14), он ипак говори: Но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не бисмо били на терету некоме од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за пример, да бисте се угледали на нас (2.Сол.З,8-9). Према томе, ко је тако неосетљив и неверан да се било када задовољи оним што је већ урадио или да било шта одбија као од тешко и напорно?
 
Питање 122. Да ли треба трпети онога који, кажњен ускраћивањем благослова, каже: „Нећу јести, док не добијем благослов“?
Одговор: Онај ко је одредио казну треба да процени да ли његов пад заслужује казну забране узимања хране. Онај, пак, ко је оцењен као недостојан благослова и не узима храну, иако нема забрану, нека буде осуђен као непослушан и непокоран. Осим тога, чинећи тако нешто, он треба да је свестан да се не лечи, него да греху придодаје грех.
 
Питање 123. Да ли треба трпети онога ко се љути што му не допуштају да чини оно што није способан да ради исправно?
Одговор: О томе је говорено на много места. Наиме, исправном учењу је супротно да се било шта чини по сопственој вољи, или да се себи даје на вољу. Непотчињавање, пак, одлуци многе доводи у опасност да упадну у неверовање и противречење.
 
Питање 124. Да ли треба да једемо заједно са јеретицима или незнабошцима, или да их поздрављамо ако се догоди да их негде сретнемо?
Одговор: Обичан поздрав Господ није никоме забранио, рекавши: А ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци (Мт.5,47)? Што се, пак, тиче јела, апостол нам говори у којим случајевима треба да га избегавамо: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога света. А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете (1.Кор.5, 9-11).
 
Питање 125. Да ли треба да остане на повереном му послу онај ко без питања учини нешто што му није наређено или учини више од онога што му је наређено?
Одговор: Богу није угодно да било шта сами узимамо на себе. То не приличи и не доноси користи онима који настоје да очувају заједницу мира. Уколико, пак, остаје при својој дрскости, треба му одузети посао, будући да не поштује заповести онога који је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане (1.Кор. 7,24), или, још поучније: Да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мери вере како мује Бог уделио (Рим.12,3).
 
Питање 126. Како је могуће избећи пораз од сластољубља у јелу?
Одговор: То је могуће уз одлуку да давање предности корисном увек има за вођу и учитеља у ономе што употребљава, било пријатно или непријатно.
 
Питање 127. Неки говоре да је немогуће да човек избегне гнев?
Одговор: Чак ни у случају да војник сме да се срди пред очима цара, речено не би имало основе. Наиме, поглед човека који нам је по природи једнак, због првенства његовог чина нас уздржава од страсти. Зар се утолико пре неће уздржавати онај ко је непобитно уверен да Бог посматра његове покрете? Јер, Бог, који испитује срца и унутрашњост, много боље види душевне кретње, неголи човек спољашње.
 
Питање 128. Да ли треба дозволити да се уздржава преко својих могућности онај ко [због тога] неће бити у стању да изврши заповест која му је одређена?
Одговор: Питање, чини ми се, није добро постављено. Јер, уздржање се не састоји у одбацивању јела, која по себи не значе ништа (чија последица је, иначе, од апостола осуђено „мучење тела“ – Кол.2,23), него у потпуном одрицању од сопствене воље. Колико је, пак, опасно отпасти од заповести Господње због сопствене воље, јасно се види из речи апостола, који каже: Чинећи вољу тела и помисли… бејасмо по природи деца гнева (Еф.2,3)
 
Питање 129. Онај ко много пости постаје неспособан да на оброцима прима заједничку храну. Шта је боље да изабере: да са браћом ПОСТИ И са њима једе, или да, услед неумереног поста, за оброком има потребу за другим јелима?
Одговор: Време поста не одређује појединачна воља, него потреба за оним што спада у поштовање Бога, као што нам приповедају Дела апостолска (Дап.10,30; 13,2-3; 14,23) и као што нас поучава изабрани Давид (Пс.34,13). Према томе, онај ко пости на таквој основи, биће удостојен да издржи пост. Јер, поуздан је Онај који је обећао (Јев.10,23).
 
Питање 130. Како треба постити када се јави потреба за постом ради нечега што захтева побожност: под принудом или радо?
Одговор: Господ је рекао: Блажени гладни и жедни правде (Мт.5,6). Стога је опасно без жеље и усрдности чинити било шта што је повезано са побожношћу. И као што није безопасно нерадо постити, тако је и у време сличне потребе неопходно да се пости, будући да апостол међу другим својим подвизима, нама на поуку, наводи и следећи: Често у постовима (2.Кор.11,27).
 
Питање 131. Да ли добро чини онај ко не окуша оно што једу браћа, него тражи друго?
Одговор: Уопште, бринути о храни је супротно заповести, будући да је Господ рекао: Не иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се, а затим и још упечатљивије: Јер све ово траже незнабошци овога света (Лк.12,29-30). Онај, пак, ко је одређен за јело треба брижљиво да извршава следеће: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35).
 
Питање 132. Шта значи кад неко говори: „То ми штети“, а жалости се ако му се не да нешто друго?
Одговор: Он показује да нема у себи уздање Лазарево и да не познаје љубав онога коме је поверено старање о свима, па и о њему. И уопште, суд о томе шта је штетно или корисно свако треба да препусти ономе ко је одређен да сазнаје шта је свакоме потребно и који најпре треба да тражи душевну корист, а затим, већ на другом месту, да у складу са вољом Божијом распоређује и оно што служи за подмиривање телесних потреба.
 
Питање 133. Шта уколико он буде роптао због хране?
Одговор: Тада ће он бити кажњен исто као и они који су роптали у пустињи (Изл.11,1). Јер, и апостол каже: Нити ропћите, као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља (1.Кор.10,10).
 
Питање 134. Шта ако неко, разгневивши се, одбије да узме нешто од онога што му је потребно?
Одговор: Он заслужује да не добије ништа, чак и ако буде тражио, све док настојатељ не закључи да је излечена његова страст, или боље рећи – страсти.
 
Питање 135. Да ли онај ко се замара треба сам да тражи нешто више од уобичајеног?
Одговор: Уколико подноси напоре ради награде од Бога, он овде не треба да тражи утеху. Напротив, он треба да се припрема за награду од Господа, знајући да ће од Бога човекољупца бити удостојен како уздарја за свој труд, тако и утехе за подношење тешкоћа. Уосталом, онај ко је одређен да извршава речено: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35), треба обавезно да познаје свакога од оних који се труде и да га му пружи по потреби.
 
Питање 136. Да ли је неопходно да се сви скупљају у време обеда? И како се односити према ономе ко закасни и ко долази после обеда?
Одговор: Ако он није стигао због обавезе која зависи од места или посла, с обзиром да треба да поштујемо заповест онога који је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане(1.Кор.7,24), онај који се стара о општем поретку треба да му опрости. Уколико је, пак, могао да стигне, али се није потрудио, показавши преступ немарности, нека остане без хране до одређеног часа следећег дана.
 
Питање 137. Да ли је добро одлучити да се на овај или онај рок уздржавамо од било какве хране или било каквог пића?
Одговор: Господ је рекао: Не… творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога је свака одлука донесена сопственом вољом варљива. Знајући то, Давид је рекао: Заклех се и принудих се да чувам судове правде твоје (Пс.118,106), а не своје прохтеве.
 
Питање 138. Да ли треба дозволити да неко у братству, по сопственој вољи, пости или бдије више од других?
Одговор: Господ је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла(Јн.6,38). Стога, све што се чини по властитој вољи јесте власништво онога који дела, али је истовремено туђе богопоштовању. И постоји опасност да он од Бога чује [реч], упућену ономе што он намерава да чини: Он је обраћен ка теби, и ти ћеш господарити над њим (Пост.4,7). Желети, пак, више у поређењу са другима, макар се радило и о добром, значи пројављивати страст победољубивости, која настаје из таштине. Показујући да је она забрањена, апостол говори: Јер, не смемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале (2.Кор.10,12). Стога, оставивши сопствену вољу и жељу да се покажемо бољим од других, треба да се повинујемо апостолу који саветује и говори: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31). Јер, победољубивост, таштина и самоугађање су потпуно страни онима који се правилно подвизавају добрим подвигом. Стога апостол на једном месту говори: Не будимо сујетни (Гал.5,26), на другом: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1.Кор.11,16), а на трећем: Дужни смо, пак… не себи угађати (Рим.15,1). И, ради веће уверљивости, он томе додаје: Јер и Христос не угоди себи (ст. 3). Онај, пак, ко мисли да му је потребнија већа мера поста, или у бдења, или нечег другог, нека разлог те потребе открије ономе коме је поверено опште старање, и нека успоштује оно што он одобри. Јер, често се испоставља да се његова потреба може подмирити на други начин.
Питање 139. При дуготрајном посту постајемо слабији за напоре. Стога, шта је боље: напустити послове ради поста или ради послова пренебрећи пост?
Одговор: Наизменично треба и пост држати, и узимати храну у мери која одговара побожности. На тај начин ћемо постити, када се захтева да се заповест Божија изврши кроз пост, и опет – јести, када заповест Божија тражи узимање хране која јача тело, и то не као прождрљивци, него као делатељи Божији. Јер, треба очувати оно што каже апостол: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31).
 
Питање 140. Треба ли да се бринемо о ономе ко се не уздржава од штетних јела, и који, узимајући их неумерено, постаје болестан?
Одговор: Неуздржање је очигледан порок. Стога најпре треба да се побринемо да излечимо ту страст. Желећи да покаже колико је велико зло неуздржање, човекољубиви Бог, наиме, често попушта да душа пати од страсти неумерености у ономе што је штетно за тело, како би преко телесног злопаћења, коме је изложена због неумерености, могла да схвати своју штету и да буде поучена на уздржање у свему. Додуше, по захтеву разума и милосрђа треба побринути за оне чије тело страда због неумерености. Међутим, та нега треба да се спроведе промишљено, како би се уз лечење тела излечила и душа. Према томе, ми треба да се заузмемо око телесног старања о ономе који се преко телесног лечења поучава да је дужан да се побрине и о најсавеснијем излечењу страсти душе. Уколико, пак, прихватајући лечење тела, он покаже немарност према души, боље је препустити га патњи коју подноси због своје неуздржљивости, како би, пошто временом доспе до свести о себи самом и вечној казни, могао да прихвати и старање о душевном здрављу. Јер, кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32).
 
Питање 141. Да ли у просторијама за рад треба да се налазе странци, или и неко од домаћих, који је напустио своје сопствено место?
Одговор: Ако тако чини било ко осим онога коме је поверен надзор над онима који раде и распоређивање послова, нека му, као ономе ко крши поредак у складу удова, буде забрањен и улаз који је другима дозвољен. Нека он седи на једном месту, које се нађе као погодно ради уразумљивања, те нека се без расејаности и марљивије него обично бави својим послом, све док се не научи да чува оно што је рекао апостол: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане(1.Кор.7,24).
 
Питање 142. Да ли они који познају неку вештину треба да узимају од некога посао без знања онога који је одређен да се стара о томе?
Одговор: И онај ко даје и онај ко узима посао нека буду осуђени као лопов и онај који помаже лопову.
 
Питање 143. Какво старање о прибору који им је поверен треба да покажу они који раде?
Одговор: Најпре онакво какво захтевају ствари које су принете на дар и посвећене Богу, а затим и какво захтевају ствари које су им неопходне, будући да без њих не могу да покажу потребну неуморну марљивост.
 
Питање 144. Шта ако неко из немарности нешто изгуби или из непажње нешто поквари?
Одговор: Онај ко је ствар покварио нека се осуди као крадљивац светиње, а онај ко је изгуби као виновник крађе светиње, будући да је све то принето на дар Господу и посвећено Богу.
 
Питање 145. Шта ако неко сам употреби било који прибор за посао, или га узме?
Одговор: Нека се осуди као дрзак и самовољан, будући да је то посао онога коме је препуштен надзор и расподела.
 
Питање 146. Шта ако због велике потребе настојатељ од њега затражи прибор, а он почне да се расправља?
Одговор: Зар се онај ко је због љубави Христове себе и удове своје препустио услузи других, може расправљати о прибору са настојатељем који је задужен да се брине и о оруђу?
 
Питање 147. Шта ако неко због заузетости послом у остави или у кухињи, или нечим другим, не успе да стигне на правило појања Псалама и молитве? Зар тиме он не штети души?
Одговор: Свако на свом послу врши своје обавезе, као уд у телу. Стога, немарношћу према ономе за шта је одређен он себи штети. Уколико, пак, помишља зло против заједничке користи, он се излаже још већој опасности. Према томе, нека он у разуму испуњава написано: Певајући и појући Господу у срцу своме (Еф.5, 19). Ако, пак, не успева да и телесно буде са осталима, нека се не жалости, будући да извршава речено: Сваки у чему је призван у ономе нека остане (1.Кор.7,24). Међутим, треба да смо сигурни да се онај ко има могућност да изврши своју дужност благовремено и буде узор другима, не изговара послом [због одсуствовања], на саблазан осталима и на осуду за лењост.
 
Питање 148. Какву меру власти у управљању има онај коме је поверено да надгледа оставу?
Одговор: У односу према ономе ко му је, након испитивања, поверио снабдевање оставе, он треба да се сећа самог Господа, који је рекао: Ја не могу ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), а у односу према онима о којима се стара, треба да има у виду потребе свакога, будући да је написано: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35). Тај закон нека буде заједнички свима који су одређени за слична старања.
 
Питање 149. Каква је кривица управитеља који почне да дела из лицемерја или из победољубивости?
Одговор: Апостол на једном месту налаже да се ништа не чини по пристрасности (1.Тим.5,21), а на другом потврђује: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије(1.Кор.11,16). Стога нека се он сматра туђим Цркви Божијој док се не поправи. Уосталом, са великом опрезношћу треба испитивати способност свакога. И тек тада треба поверавати посао. На тај начин они који заповедају неће бити осуђени као лоши управитељи душа и заповести Господњих услед тога што налажу оно што не одговара [моћима других], нити ће они којима се налаже обавеза бити осумњичени да у [послу] налазе изговор за грех.
 
Питање 150. Шта ако он из немарности не да брату оно што му је потребно?
Одговор: Суд је познат из речи Господњих: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер, огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме (Мт.25,41-42), и остало. Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,10).
 
Питање 151. Да ли је ономе ко служи дозвољено да говори јаким гласом?
Одговор: Снагу гласа одређује потреба оних који слушају. Стога, ако је глас слабији од потребног, биће неразговетан, тј. сличан шапату, и заслужиће осуду. Ако је, пак, појачан преко потребе, тј. ако онај ко слуша може да разуме и онога ко говори тихо, он постаје „вика“, која је такође осуђена (Еф.4,31). 3аправо, нас само глувоћа слушаоца приводи нужди да употребимо „вику“ и тиме као да га тргнемо из сна. Јер, и о Господу се приповеда да је говорио снажно, као што прича Јеванђелист: А Исус повика и рече: Ко верује у мене, не верује у мене, него у Онога који ме је послао (Јн. 12,44).
 
Питање 152. [Дешава се] да се неко, обављајући редовну службу у кухињи, премара преко мере, тако да по неколико дана остаје неспособан за уобичајени посао. Да ли њему треба наметати такву службу?
Одговор: Већ је речено да онај ко је добио власт да распоређује послове треба да даје налоге који су у складу са способношћу и снагама онога ко се одређује за рад, да сам не би чуо: Онај који измишља напор као наредбу (Пс.93,20). Уосталом, онај коме је наложено не треба да противречи, будући да послушност треба да се простире до смрти.
 
Питање 153. Како треба да користи предиво она која је задужена за њега и како да надгледа оне које раде?
Одговор: Она мора да чува предиво као залог Божији. Рад, пак, који је посебан за сваку сестру, треба да одређује без победољубивости и пристрасности.
 
Питање 154. Дешава се да братије нема много и да је, пошто помажу великом броју сестара, неопходно да се међусобно раздвоје. Да ли је безбедно да се поделе, разишавши се по различитим пословима?
Одговор: Ако је та приљежност потврђена заповешћу Господњом, и ако се ради по Богу, сваки од трудбеника чини богоугодно дело. Осим тога, и узајамно јединство се постиже тиме што су сви једнодушни, имајући исту мисао и извршавајући оно што рекао апостол: Јер, ако сам телом и одсутан, али сам духом са вама (Кол.2,5).
 
Питање 155. Помажући болесницима у гостопримници, ми смо научени да им прислужујемо са расположењем као да служимо браћу Господњу. Како, пак, да се односимо према ономе ко, прихватајући наше услуге, није такав?
Одговор: Господ је рекао: Јер, ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Онај, пак, ко није такав, него, заправо, грешник достојан осуде: Сваки који чини грех роб је греху (Јн.8,34), најпре треба да буде поучен од настојатеља. Ако ли, пак, остаје у истим гресима, познат је суд самог Господа, који је додао: А роб не остаје у кући (ст. 35), и апостола, који је заповедио: Избаците злога између вас самих (1.Кор.5, 13). На тај начин ће и они који прислужују бити избављени од недоумице, и обезбеђени сви који живе заједно.
 
Питање 156. Да ли онога коме је поверено да нагледа залихе или нешто слично, стално треба оставити на истом месту или га треба смењивати?
Одговор: Уколико поштује захтев поретка и строгост прописа, не треба га мењати. Боље речено, тада је то тешко и неприлично. Ипак, неопходно је да он има сарадника, који помало треба да се обучава за дужност надзорника, како, када се укаже потреба за наследником, не бисмо доспели у тешкоћу због његовог непостојања. Осим тога, ми смо често приморани да посао препуштамо неспособном за дужност, због чега се нужно догађа да се, услед неискуства, или крши строгост или нарушава долични поредак.
 
Питање 157. Са каквим расположењем треба служити Богу? И уопште, какво је то расположење?
Одговор: Добрим расположењем сматрам снажну, неутољиву, чврсту и непромењиву жељу за богоугађањем. Оно се усавршава разумним и сталним сагледавањем узвишености славе Божије, благодарним помислима и непрестаним сећањем на добра која нам је Бог даровао. Тиме у души настаје оно што је речено: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (Мк.12,30), као што је било и са оним ко је говорио: Као што јелен тражи изворе водне, тако душа моја тражи тебе, Боже (Пс.31,2). Управо са таквим расположењем треба служити Богу, испуњавајући оно што је рекао апостол: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење,или глад, или голотиња, или опасност, или мач, и остало (Рим.8, 35).
 
Питање 158. Са каквим расположењем треба прихватати казну?
Одговор: Као што доликује болеснику који се налази у животној опасности и кога лечи отац и лекар. И ма колико горак и мучан био начин лечења, он треба да га прихвата са потпуним поверењем у љубав и искуство онога који кажњава, и са жељом за излечењем.
 
Питање 159. Какав је онај ко се огорчује на онога ко га је подвргнуо казни?
Одговор: Он није познао ни опасност греха, посебно у односу према Богу, ни предност покајања. Осим тога, он није поверовао ономе који је рекао: Онај ко воли приљежно кара (Прич.24, 25), те је сам себе лишио користи коју је имао онај ко је рекао: Нека ме кажњава праведник са милошћу и нека ме прекорева (Пс.140, 5). Он штети братству својим присуством, расејавајући оне који се подвизавају.
 
Питање 160. Са каквим расположењем треба да служимо братији?
Одговор: Тако што ћемо им служити као самом Господу, који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). Уколико су и они којима се чини услуга [верни], такво расположење се лакше стиче. Настојатељи треба да се брижљиво старају о њима, како се не би покорили стомаку и уживању, као телољупци, већ како би, као богољупци и христољупци, кроз савршено трпљење, као праведни Јов, постали похвала за Господа, на срамоту ђаволу.
 
Питање 161. Са каквим смирењем треба да прихватамо услугу од брата?
Одговор: Њу треба да прихватамо као слуга од господара и са смирењем које је показао апостол Петар када га је Господ служио. На његовом примеру видимо и опасност којој се излажу они који не прихватају услуге.
 
Питање 162. Какву љубав треба да имамо једни према другима?
Одговор: Онакву какву је показао Господ и каквој је учио, рекавши: Да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15,12-13). И ако већ треба полагати душу, утолико пре у појединачним случајевима треба показати ревност према свачијој користи, не обазирући се на људске дужности, него на циљ богоугађања.
 
Питање 163. На који начин човек може стећи љубав према ближњем?
Одговор: Он, најпре, треба да се боји осуде оних који крше заповест самог Господа, који је рекао: А ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36). Потом, он треба да жуди за вечним животом, будући да је заповест Његова живот вечни (Јн.12,50). Прва, пак, и највећа заповест јесте: Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свим умом својим, и свом снагом својом. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,37-39; Мк.12,30-31). Он, исто тако, треба да жели да се уподоби Господу, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Томе ће још помоћи и следећа размишљања: ако нам је брат доброчинитељ, ми смо му и по људски дужни љубав, какву држе и пагани, као што Господ у Јеванђељу јасно говори: И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер, и грешници љубе оне који њих љубе(Лк.6,32); а ако нам је непријатељ, ми смо му опет дужни љубав, не само ради заповести, него и због тога што нам чини добро у најважнијем, уколико верујемо Господу који је рекао: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт.5,11-12).
 
Питање 164. Шта значе речи: Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени (Лк.6,37)?
Одговор: Господ понекад каже: Не судите, и неће вам се судити, а понекад заповеда: Праведан суд судите (Јн.7,24). Према томе, Он нам не забрањује да судимо у потпуности, већ показује разлику у суђењу. У вези, пак, чега треба судити, а у вези чега не, јасно нам је предао апостол: у вези са оним што је препуштено свачијој власти и није одређено у Писму, он каже – А ти, зашто осуђујеш брата свога (Рим.14,10), и још – Стога да не осуђујемо више један другога (ст. 13); у вези, пак, са оним што није угодно Богу, изобличавајући оне који не осуђују, сам пресуђује и говори – Јер, ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио као да сам тамо, онога који је то тако учинио. У име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа, да се такав преда сатани на мучење тела, да би се дух спасaо у дан Господа Исуса (1.Кор.5,3-5). Према томе, не треба да осуђујемо брата у вези са оним што зависи од наше власти, што је често и непознато. И апостол о ономе што не знамо каже: Стога не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити оно што је сакривено у тами и објавити намере срца (1.Кор.4,5). Међутим, штитити судове Божије јесте непобитна неопходност, како се не би десило да, прећуткујући их, сами искусимо гнев Божији. Уосталом, онај ко чини исто што и окривљени нема смелости да осуди брата, будући да Господ говори: Извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт.7,5).
 
Питање 165. Како човек да зна да ли је ревношћу Божијом подстакнут против брата који греши, или се, заправо, гневи на њега?
Одговор: 0 ревности Божијој се ради уколико он при сваком греху у себи осећа оно што је написано: Ревност твоја ме изједе, јер непријатељи моји заборавише речи твоје (Пс.118,139). Уосталом, и овде је ради изграђивања вере неопходна разборита опрезност. Уколико, пак, нема таквог расположења које подстиче душу, делатност ће бити неправилна и циљ богопоштовања се неће остварити.
 
Питање 166. Са каквим се расположењем треба повиновати ономе ко подстиче на извршавање заповести?
Одговор: Треба се повиновати са расположењем које има гладно дете кад чује да га хранитељка зове на обед, или које има сваки човек, који иште да се прехрани, када чује онога ко му пружа средства за живот. Тачније речено, његово расположење треба да је још много снажније, с обзиром да је вечни живот много пречи од садашњег. Јер, Господ каже да је заповест Божија живот вечни(Јн.12,50). Оно, пак, што је јело у односу на хлеб, то је извршавање у односу на заповести, као што опет каже сам Господ: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао (Јн.4,34), тј. Оца.
 
Питање 167. Каква треба да буде душа која је удостојена да учествује у делу Божијем?
Одговор: Као што је била она која каже: Ко сам ја, Господе мој, Господе, и шта је мој дом, те си ме заволео (2.Цар.7,18). Она треба да испуњава оно што је написано: Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у наследству светих у светлости, који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје (Кол. 1,12-13).
 
Питање 168. Са каквим расположењем треба узимати одећу и обућу, ма какве иначе биле?
Одговор: Ако су оне велике или мале за твоју висину, изнеси своју потребу са дужном пристојношћу. А уколико ти се не допадају због своје јефтиноће или стога што нису нове, сети се да је Господ рекао: Посленик је достојан хране своје (Мт.10,10), а не и свако други. Стога се запитај да ли си учинио нешто достојно Господњих заповести или обећања. И тада већ не само да нећеш тражити друго, него ће те и оно што ти је дато привести страху који се јавља код оних који су примили више него што заслужују. Јер, оно што је речено у вези са храном треба узети као правило и у погледу сваке друге ствари која је потребна телу.
 
Питање 169. [Дешава се] да млађи брат добије налог да нечему научи старијег по узрасту. Како он треба да се односи према њему?
Одговор: Као онај који врши службу по заповести Владике Бога. Он треба да има страх да не падне под осуду онога који је рекао: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48, 10), чувајући се да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1.Тим.З, 6).
 
Питање 170. Да ли треба једнаку пажњу поклањати и ономе ко напредује више и ономе ко напредује мање?
Одговор: У вези са опроштајем грехова Господ је одредио: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има (Лк.7,47). И апостол је у вези са презвитерима одредио: Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу (1.Тим.5,17). Сматрам да се тиме треба управљати у свему сличном.
 
Питање 171. Како треба да се односимо према незнатнијем који се вређа због указивања поштовања ономе који је побожнији?
Одговор: Он је јасно осуђен за лукавство у јеванђелској причи у којој Господ, онима који су се ражалостили због тога што су други добили плату једнаку њиховој, каже: Зар је око твоје зло што сам ја добар (Мт.20,15). Исти суд Божији о таквом човеку и њему сличнима очигледан је и из речи пророка: Понижен је пред њим лукави, док оне који се боје Господа слави (Пс.14,4).
 
Питање 172. Са каквим страхом, са каквим уверењем и са каквим расположењем треба да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим?
Одговор: Страху нас учи апостол, говорећи: Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије(1.Кор.11,29). Уверење даје вера у речи Господње: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен (Лк.22,19), у сведочење Јована који је најпре приказао славу Слова, а потом описао и начин Очовечења: И Слово постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн.1,14), и у речи апостола: Будући у обличју Божијем,Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан са људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,6-8). Поверовавши овим и сличним речима, познавши узвишеност славе и задививши се преобиљу смирења и послушности у томе што је Он, премда такав и тако велики, ради нашег живота Оцу био послушан све до смрти, душа ће, мислим, постићи расположење љубави према Богу и Оцу, који свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас (Рим.8,32), и према Јединородном Сину Његовом, који беше послушан до смрти ради нашега избављења и спасења. Она ће, на тај начин, бити у стању да схвати и апостола који, као правило добре савести за оне који су исправни, наводи: Јер, нас љубав Христова обузима па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше; и Он за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе(2.Кор.5,14-15). Такво расположење и такву готовост треба да има онај који се причешћује Хлебом.
 
Питање 173. Да ли треба да буде икаквих разговора за време кућног појања Псалама?
Одговор: Не треба, изузев међу онима којима је препуштено старање о поретку и брига о домаћим пословима. И они треба да разговарају само у случају велике потребе, уз сву пажљивост, са дужним поштовањем места, пристојности и одмерености, избегавајући саблазан. Сви остали треба да ћуте. За време разговора и онај коме је поверено да поучава треба да заћути ако се открије другоме (1.Кор.14,30). Није ли неопходно, утолико пре, да већина ћути за време појања Псалама?
 
Питање 174. Како човек може са унутрашњом склоношћу и чежњом да извршава заповести Господње?
Одговор: Искуство пријатног и корисног и његово очекивање у души природно рађа склоност и жељу. У ономе, дакле, ко омрзи и згади се на неправду (Пс.118,163), ко се очисти од сваког греха од кога душа запада у лењост и немарност према захтевима Божијим (као што тело у болести пати од недостатка жеље за храном и од одвратности према њој), ко се непобитно увери да је заповестБожија живот вечни (Јн,12,50) и да су сва обећања онима који их поштују истинита – настаје расположење онога ко је рекао: Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа. И слуга твој их чува, јер се у њиховом чувању налази велика награда(Пс.18,10-12).
 
Питање 175. По чему се види да неко воли брата по заповести Господњој, и по чему се показује онај ко га не воли тако?
Одговор: Љубав има две значајне особине: туговати и патити због тога што вољени трпи штету, а исто тако радовати се и старати се за његову корист. Стога је блажен онај ко плаче због онога ко греши и ко се тиме излаже страшној опасности, као и онај ко се радује због онога ко поступа добро и који ће, као што је написано, тиме стећи неупоредиви добитак. И апостол Павле сведочи, говорећи: Ако страда један уд, са њим страдају сви удови, без сумње према закону љубави у Христу, а ако ли с еједан уд прославља, са њим се радују сви удови (1.Кор. 12,26). Ко, пак, није тако расположен, очигледно не воли брата.
 
Питање 176. Које непријатеље треба да волимо по заповести? И како да волимо непријатеље: чинећи им добро или и самим расположењем? И да ли је то могуће?
Одговор: Непријатељу је својствено да шкоди и смишља зло. Стога свако ко другоме чини било какву штету може да буде назван непријатељем, а нарочито грешник. Јер, колико је у његовој моћи, он на различите начине наноси штету и смишља зло против свакога ко живи или се среће са њим. Стога, будући да је човек сачињен од душе и тела, ми треба да такве волимо како по души (изобличавајући их, саветујући их и на сваки начин доводећи до обраћења), тако и по телу (чинећи им добро према њиховој животној потреби). Да се, пак, љубав састоји у расположењу, свакоме је јасно. Саму, пак, могућност показао је и посведочио Господ, објављујући љубав Оца и своју сопствену у послушности до смрти (Фил.2,8) непријатеља ради, а не ради пријатеља, као што сведочи апостол, говорећи: Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас (Рим.5,8). Он и нас поучава истоме, говорећи: Угледајте се, дакле, на Бога, као деца вољена. И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу(Еф.5,1-2). А Благи и Праведни не би тако нешто наложио да није уједно подарио и способност. И Он је објаснио да нам је таква способност нужно дата у самој природи. И звери по природи воле доброчинитеље. Најзад, да ли нам пријатељ чини толика доброчинства колика непријатељи, који нам доносе блаженство од Господа, који је рекао: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима (Мт.5,11-12)?
 
Питање 177. Како јаки треба да носе слабости слабих (Рим. 15,1)?
Одговор: „Носити“ значи узети и излечити, по написаноме: Он немоћи наше узе и болести понесе(Мт.8,17; Ис.53,4). Дакле, Он их не узима на себе, лечи оне који пате. И овде треба подразумевати исти начин и начело покајања којим се, уз старање јачих лече слабији.
 
Питање 178. Шта значи: Носите бремена један другога (Гал. 6,2)? Поступајући тако, какав ћемо „закон“ испунити?
Одговор: [Одговор] је исти као код претходног [питања]. Јер, грех је терет који душу вуче на дно ада. Управо њега узимамо један другоме и скидамо један са другога, доводећи грешнике до преобраћења. А реч „носити“, уместо речи „узети“ уобичајено користе и овдашњи становници, као што сам често слушао од многих. Тако чинећи, испунићемо „закон“ Христа, који је рекао: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање (Лк. 5,32). Он је нама прописао као закон: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога (Мт. 18,15).
 
Питање 179. Како неко може без љубави задобити веру која горе премешта, којом раздаје све имање сиромасима или којом тело своје предаје да се сажеже (1.Кор.13,2-3)?
Одговор: [О њима] је Господ рекао: Они [сва дела своја] чине да би их људи видели (Мт.6,1). И онима који су говорили: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили (Мт.7,22), Господ каже: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,27), не стога што су лагали, него зато што су злоупотребљавали благодат Божију према сопственим прохтевима (што је туђе љубави према Богу). Уколико се тога сетимо, без тешкоћа ћемо разумети оно што је речено. А није ни мало необично да обдареност Божију или дар добије и недостојни, будући да Бог, у време благости и дуготрпељивости, својим сунцем обасјава и зле и добре (Мт.5,45). Често се то догађа ради користи онога ко прима дар (не би ли се, постидевши се доброте Божије, преокренуо на старање о угађању Њему), или ради других, као што је рекао апостол: Једни, додуше, из зависти и свађе проповедају Христа, а други од добре воље (Фил.1,15). Томе он нешто касније придодаје: Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповеда; и томе се радујем (18).
 
Питање 180. Са каквим расположењем и пажњом треба да слушамо оно што нам се чита за време узимања хране?
Одговор: Са много већим задовољством од онога са којим једемо и пијемо, како би се показало да ум не брине о телесним задовољствима, већ се више радује речима Господњим, сагласно расположењу онога ко је рекао: [Одлуке Господње] су слађе од меда и саћа (Пс.18.11).
 
Питање 181. [Дешава се] да су братства близу једно другоме и да је једно сиромашно, а друго слабо расположено за општење. Какво расположење братство које је сиромашно треба да гаји према братству које избегава да помаже?
Одговор: Зар ће они који су љубављу Христовом научени да и душу своју полажу једни за друге, бити тврдице у ономе што је неопходно телу, заборавивши Онога који је рекао: Огладнех, и не дадосте ми да једем (Мт.25,42-43) и остало? Међутим, ако се то и догоди, сиромашни треба да имају дуготрпљење, угледајући се на Лазара, у убеђењу да ће утеху добити у будућем веку.
 
Питање 182. По којим се плодовима може распознати онај ко брата који греши прекорева из сажаљења?
Одговор: Он се може распознати, најпре, по посебним знацима сажаљења, према ономе што је рекао апостол: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26), и: Ко ослаби, а да и ја не ослабим (2.Кор.11,29). Осим тога, он се може распознати и по једнакој скрушености због сваког греха и по једнакој тузи и плачу због свих који греше, било против њега, било против другога. Најзад, може се препознати и по томе што, прекоревајући, не нарушава начин који нам предао Господ.
 
Питање 183. [Дешава се] да се они који живе у братству међусобно посвађају између себе. Да ли је безбедно са таквима имати општење ради љубави?
Одговор: Господ је рекао: Дај, Оче, да као што смо ја и ти једно, да и они у нама једно буду (Јн.17,22). И апостол говори: Једнодушни, једномислени (Фил.2,2), а и Дела приповедају да у народу који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32). Према томе, они који се свађају јесу туђи ономе што је речено. Уколико је разумна, љубав испуњава оно што је речено: А ко га љуби, прекорева га за времена(Прич.13,24). А уколико је неразумна, она, ма каква била, није похвална, будући да је Господ рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, нцје мене достојан (Мт. 10,37).
 
Питање 184. Како ће човек успети да, при поучавању и прекоревању, не само говори умешно, него и сачува потребно расположење и према Богу и према ономе коме говори?
Одговор: Уколико се буде сећао апостола који каже: Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих (1.Кор.4,1), он се знањем неће користити власно, него као да служи Богу, старајући се о душама које су искупљене крвљу Христовом, са страхом и трепетом пред Богом, по примеру онога који је рекао: Тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша (1.Сол.2,4), и са расположењем и саучешћем према онима који слушају, испуњавајући речено: Бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије него и душе наше (ст. 7-8).
 
Питање 185. [Дешава се] да се неко радује видећи да су слушаоци дирнути његовом беседом. На основу чега ће он препознати да ли се радује из доброг расположења или из неке страсти?
Одговор: Ако се он радује само због похвала, очигледно је да га покреће страст. Уколико се, пак, напре развесели, приметивши код оних који га хвале схватање онога што су чули (што побуђује на наду у повињавање), а затим се, после брижљиве процене користи или обрадује (пронашавши код њих добра дела), или растужи (запазивши да се ничим нису окористили), нека заблагодари Богу због тога што се удостојио да буде покретан богољубљем и братољубљем, не тражећи своју славу, него славу Божију и назидавање браће.
 
Питање 186. Ми смо научени да имамо љубав којом смо спремни и душу да положимо за пријатеље. Стога желимо да сазнамо за какве пријатеље треба то да чинимо?
Одговор: Природно је да расположење и начин тог подвига могу бити различити. Јер, често је ради грешних потребно предузимати једно, а ради праведних тежити другоме. Уосталом, љубав до смрти треба да указујемо без икакве разлике – и према праведнима и према грешнима. Јер, речено је: Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас(Рим.5,8). У односу, пак, на светитеље апостол каже: Бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бејасте омиљели (1.Сол.2,7-8).
 
Питање 187. Да ли треба да примамо нешто од своје родбине по телу?
Одговор: Родбина је обавезна да онима који прилазе Господу преда све што им следује и да ништа не одузме, да не би била осуђена за крађу светиње. Међутим, трошење онога што им је припало по личном нахођењу и за њих саме често постаје узрок превазношења, и за сиромашне, који ступају у исти живот – повод за тугу. Стога и долази до појаве због које апостол окривљује Коринћане, рекавши: Срамотите оне који немају (1.Кор.11,22). Они, дакле, треба да доносе [дарове] ономе коме је, као поузданом и способном да разумно управља, поверено старање о помесним Црквама, угледајући се на оне о којима се у Делима приповеда да полагаху пред ноге апостолима (Дап.4,35). Управљање таквим стварима није посао свих, него оних који су изабрани после провере. Стога нека и оно што они дају по свом нахођењу расподели онај који је изабран.
 
Питање 188. Како да сусрећемо наше раније пријатеље или рођаке приликом њихове посете?
Одговор: Онако како је показао и поучио Господ, када су га обавестили: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те виде (Лк.8,20). Јер, Он је онима који су га обавестили са прекором одговорио, рекавши: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? Јер, ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати(Мт.12,48;50).
 
Питање 189. Да ли их, међутим, треба слушати ако почну да нас наговарају да нас одведу кући?
Одговор: Ако нас зову ради поучавања у вери, нека онај ко је способан, после провере, буде послан. А ако ли нас зову ради извршавања људских дужности, треба чути шта Господ каже ономе ко је рекао: Допусти ми да одем и опростим се са домаћима својим, тј.: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,61-62). И кад је таквом суду подвргнут онај ко је само намеравао да се „опрости“, шта тек да се каже о ономе ко [учини дело]?
 
Питање 190. Да ли треба жалити сроднике по телу, желећи њихово спасење?
Одговор: Онај ко је рођен од Духа, по речи Господњој (Јн.З, 8), и ко је стекао власт да постане чедо Божије (Јн.1,12), стиди се сродства по телу, док својим признаје блиске по вери, као што је посведочио Господ, говорећи: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божију и извршују је(Лк.8,21). Такав човек треба да жали све који су се удаљили од Господа – и сроднике по телу и све остале. Онај, пак, ко је према њима нешто пристраснији, и ко мисли да своју пристрасност оправда преко апостола, који каже: Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу (Рим.9,3), нека из онога што следи схвати да апостол не поштује телесно сродство, него Израиљ и преимућства која му је дао Бог. Јер, апостол не поштује Израиљце зато што су му били сродници, већ сроднике поштује зато што су били Израиљци. Будући да их је Бог удостојио тако многих и великих преимућстава, будући да је њихово било усиновљење и слава, њихов закон и богослужење, будући да су имали завете и обећања, будући да су њихови били оци, будући да је од њих и Христос по телу (ст. 4-5), он високо цени и њихово спасење, не обазирући се на сродство, него на Очовечење Господа ради њих, и на Његову реч: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15,24).
 
Питање 191. Ко је кротки (Мт.5,5)?
Одговор: Онај ко не мења мишљење о ономе што је неопходно за богоугађање.
 
Питање 191. Шта значи „жалост по Богу“, а шта „жалост овога света“ (2.Кор.7,10)?
Одговор: „Жалост по Богу“ постоји тамо где је човек тужан због тога што је занемарена заповест Божија, као што је написано: Обузима ме жалост због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). „Жалост овога света“, пак, чини да се човек растужи ради нечег људског и цењеног у свету.
 
Питање 193. Каква је „радост у Господу“ (Фил.З,1)? И после којих дела треба да се радујемо?
Одговор: Радовање због онога што се чини по заповести Господњој у славу Божију јесте радост у Господу. Стога, када извршавамо заповести Господње, или нешто подносимо због имена Господњег, треба да се радујемо и да се радујемо међусобно.
 
Питање 194. Каквим плачем треба да плачемо да бисмо се удостојили блаженства (Мт.5,4)?
Одговор: Ово питање је садржано у питању о жалости „по Богу“. Такав плач имамо када плачемо због грехова или због увреде Бога (будући да човек преступањем закона вређа Бога – Рим.2,23), или због опасног положаја оних који пребивају у греху (с обзиром да је речено: Погинуће душа која згреши – Јез.18,4), чиме се угледамо на онога који је рекао: Плаках за многима који су пре грешили(2.Кор.12,21).
 
Питање 195. Када човек све чини у славу Божију?
Одговор: Када све чини ради Бога, по заповести Божијој и када се ни у чему не обазире на хвале људске, него се у свему сећа Господа који је рекао: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,16).
 
Питање 196. Како да човек једе и пије у славу Божију?
Одговор: Он ће то чинити када се буде сећао Доброчинитеља и када му и душевно расположење и телесни положај буду сведочили да не обедује безбрижно, него као да га Бог посматра, те када му сврха узимања хране не буде била уживање (као код слуге стомака), него спремност за дела која се извршавају по заповести Христовој (као код делатеља Божијег).
 
Питање 197. Како десница успева да је не зна левица?
Одговор: Ум који се нерасејано и са усиљеном жељом да угоди Богу подвизава по правилу, користи сва средства да не скрене од оног што је обавезно. Тада он не мисли ни на шта друго и ни на какав други уд, осим на онај који му служи за сврху која је замишљена, као што занатлија у сваком послу усредсређује мисао само на оруђе које му је корисно.
 
Питање 198. Шта је смиреноумље и како да га стекнемо?
Одговор: По одређењу апостола, смиреноумље се састоји у томе да све сматрамо већим од себе (Рим.12,10). Оно се задобија уколико се човек, најпре, сећа заповести Господа који говори: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11,29), као што Господ у много случајева и на много начина показује и поучава, те уколико верује Његовом обећању: Који себе понизује узвисиће се(Лк.14,11). Он у сваком делу и непрекидно треба да се стара око упражњавања у смиреноумљу и да се обучава у њему. На тај начин, уз непрестану обуку, он ће коначно бити способан да стекне навику у смиреноумљу, као што се обично догађа и код заната. Исти начин се користи за задобијање и сваке врлине која се захтева по заповести Господа нашега Исуса Христа.
 
Питање 199. Како је могуће у себи пробудити ревност за вршење заповести Господњих, која се ни на опасности не обазире?
Одговор: Она се буди, најпре, тако што се сећамо да је сам Господ нас ради био послушан Оцу и то до смрти (Фил.2,8); затим, тако што схватамо силу заповести, тј. да је она, као што је написано, живот вечни (Јн.12,50); и најзад, тако што верујемо Господу који је рекао: Јер, ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је, а ко изгуби душу своју мене ради и Јеванђеља онај ће је сачувати (Мр.8,35).
 
Питање 200. Како они који су раније почели да се труде на делу Божијем могу бити корисни за новопридошле?
Одговор: Ако су снажнога тела, они ће доносити корист примером марљивог старања, представљајући узор сваког доброг дела, а ако су слаби – душевним стањем због кога се и на лицу, и у сваком покрету одражава чврсто уверење у надгледање Божије (над свим) и у свудаприсуство Господње, а такође и особинама љубави, које наброја апостол: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што је непристојно, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1.Кор.13,4-8). Јер, све се то може испунити и слабим телом.
 
Питање 201. Како постићи нерасејану молитву?
Одговор: Она ће се постићи преко непобитног уверења да нам је Бог пред очима. Онај који пред собом види начелника или настојатеља и разговара са њим, не окреће свој поглед. Утолико пре ће онај ко се моли Богу свој ум држати неодвојивим од Онога ко испитује срца и унутрашњости, испуњавајући написано: Подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8).
 
Питање 202. Да ли је могуће постићи усредсређеност у свему и у свако доба? И како се то постиже?
Одговор: Да је то постигнуће могуће, показује онај ко је рекао: Очи су ми свагда управљене ка Господу(Пс.24,15), и: Свагда пред собом видим Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс,15,8). Како је, пак, то могуће, речено је раније. Души, наиме, не треба остављати времена у коме би била без размишљања о Богу и Божијим делима и даровима, а исто тако без исповедања и захвалности на свему.
 
Питање 203. Да ли се истом мером оцењује свако дело које се врши по заповести Господњој, или један добија више, а други мање?
Одговор: Да не важи иста мера за свако дело, него се једноме и поверава и препушта више, а другоме мање, види се из речи Господа, који на једном месту каже: А посијано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет (Мт.13, 23). Исто се односи и на оне који су добили „кесе сребра“ (Лк.19, 13). На другом месту [Он додаје]: И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један (Мт.25,15).
 
Питање 204. Како се човек удостојава да постане причесник Светог Духа?
Одговор: Господ наш Исус Христос нас је то научио, рекавши: Ако ме љубите, заповести моје држите, и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити (Јн.14,15-17). Стога, све док не будемо држали све заповести Господње и све док Господ о нама не посведочи: Нисте од света овога (Јн.15,19), ми не треба да очекујмо да се удостојимо Духа Светога.
 
Питање 205. Ко су „сиромашни духом“ (Мт.5,3)?
Одговор: Господ на једном месту каже: Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), а на другом: Дух Свети ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн.14,26). Јер, речено је: Он неће говорити од себе (Јн.16,13). Стога су сиромашни духом они који су осиромашили једино због учења Господа, који је рекао: Иди, продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21; Лк.18,22). Блаженству, пак, није туђ ни онај ко, слично Лазару, сиромаштво, које га је снашло на било који начин, прихвати по вољи Божијој.
 
Питање 206. Господ заповеда да се не бринемо о томе шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути (Мт.6, 31). Докле сеже ова заповест и како се испуњава?
 
Одговор: Ова заповест, као и свака уосталом, простире се све до смрти, будући да је и Господ био послушан и то до смрти (Фил.2,8). Она се, пак, испуњава уздањем у Бога. Јер, забранивши бригу, Господ допуњује обећање, говорећи: А зна и Отац ваш шта вам треба пре него што затражите од Њега (Мт.6,32). Такав је био и апостол, који каже: Осуду на смрт доживесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2.Кор,1,9). Он је, наиме, по душевној одлучности и спремности свакодневно умирао, премда га је благонаклоност Божија чувала. Стога је он смело говорио: Као они који умиру, а ево живимо (ст. 6,9). Таквој одлучности доприноси пламена ревност и неутољива жудња за заповестима Господњим. Онај ко поседује такву жељу нема када да се расејава старањем о телесним потребама.
 
Питање 207. Зар није сувишно радити, будући да не треба бринути о неопходном за живот и да постоји друга заповест Господња, која каже: Трудите се не за јело које пролази (Јн.6,27)?
Одговор: Сам Господ је и на том и на другом месту објаснио своју заповест. Забранивши да се иште оно што је неопходно за живот, рекавши: Не тражите шта ћете јести, или шта ћете пити, јер све ово незнабошци света ишту, Он је тамо додао заповест: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт.6, 25; 32-33). Како, пак, треба да га иштемо, Он је открио преко оних који су га достојни. Забранивши, пак, да се трудимо за јело које пролази, Он је овде поучио да се трудимо за јело које остаје за живот вечни. Какво је то, опет, јело, Он је сам објавио на другом месту, рекавши: Јело је моје да вршим вољу Оца који ме је послао (Јн.4,34). Уколико се, пак, воља Божија састоји у томе да се гладни нахрани, жедни напоји, наги одене и остало, потпуно је неопходно да се угледамо на апостола, који каже: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима (Дап.20,35), и повиновати се његовом учењу: Него боље нека се човек труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). Господ нам је, дакле, тако предао у Јеванђељу и преко апостола. Стога је очигледно да је трудити се или радити себе ради апсолутно забрањено, док је трудити се и радити због потреба ближњега, по заповести Господњој, неопходно утолико више уколико Господ старање за онога ко се Њему посветио прима као старање о самом себи и уколико за њега обећава Царство небеско.
 
Питање 208. Да ли је уопште добро упражњавати ћутање?
Одговор: Добро од ћутања се процењује према времену и према особи, као што нас поучава богонадахнуто Писмо. Према времену се процењује када се, на пример, каже: Стога ће разборити ћутати у то време, јер је зло (Ам.5,13), и још: Обуздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном(Пс.38,2). Према особи, пак, оно се процењује када, на пример, апостол пише: Ако ли се открије другоме који седи, први нека ућути (1.Кор.14,30), и још: Жене ваше у Црквама да ћуте (ст. 34). Понекад је, пак, неуздржљивима у говору и неспособним да поштују правило: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно (Еф.4,29), неопходно потпуно ћутање, све док се не излече од своје слабости – брзоплетости у говору, и не буду у стању да на време препознају када, шта и како треба говорити како би се, као што је написано, донела благодат онима који слушају (Еф.4,29).
 
Питање 209. Како можемо стећи страх од судова Божијих?
Одговор: Очекивање свега што је опасно природно рађа страх. Тако се плашимо и звери и кнезова, очекујући да од њих доживимо нешто лоше. Према томе, онај ко поверује да су Господње опомене истините и да ће их искусити на најужаснији и најболнији начин, стећи ће страх од судова Божијих.
 
Питање 210. Шта означава „пристојно одело“, које помиње апостол (1.Тим.2,9)?
Одговор: Оно означава употребу одеће која пристоји правој сврси, прилагођеној захтевима времена, места, особе и потребе. Јер, разум не допушта исто одело за време зиме и за време лета, и једнаку одећу за онога који ради и онога који се одмара, за онога који служи и за онога који је служен, за ратника и простога човека, или за мушкарца и за жену.
 
Питање 211. Која је мера љубави према Богу?
Одговор: Та мера се састоји у непрестаном напрезању душе (које превазилази њене снаге) да испуни вољу Божију, у циљу и са жељом славе Божије.
 
Питање 212. Како се стиче љубав према Богу?
Одговор: Она се стиче уколико се савесно и са благодарношћу односимо према Божијим доброчинствима. Слично примећујемо и код бесловесних [животиња]. Јер, ми видимо да пси воле само онога ко им даје хлеба. То сазнајемо и из онога што је прекорно речено код пророка Исаије: Синове родих и подигох, али се одвргоше од мене. Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога, а Израиљ ме не позна, и народ ме не разумеде (Ис.1,2-3). Код вола и магарца се од доброчинства оног ко их храни сама од себе рађа љубав. Зар се и у нама неће родити љубав према Богу, уколико са добрим осећањем и захвалношћу прихватамо доброчинства? Јер, у здравој души се по природи и без поучавања рађа слично расположење због тако великих доброчинстава Божијих.
 
Питање 213. Који су знаци љубави према Богу?
Одговор: Сам Господ нас је томе поучио, рекавши: Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн.14,15).
 
Питање 214. По чему се међусобно разликују милостивост и благост?
Одговор: Давид је на једном месту рекао: Милостив је Господ према свима (Пс.144,9), и: Милостив је човек који показује самилост и даје на зајам (Пс.111,5). На другом месту је, пак, рекао: Поступи благо Господе, према благима (Пс. 124,4), и Јеремија каже: Благ је Господ онима који га чекају (Пл.Јер.3,25). Стога ми се чини да је милостивост општија у смислу што чини доброчинство свакоме ко има потребу, док је благост ограниченија и у доброчинствима се држи закона правде.
 
Питање 215. Ко је миротворац кога Господ ублажава (Мт. 5,9)?
Одговор: Он је сарадник Господњи, по речи апостола, који каже: Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом (2.Кор.5,20), и још: Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа (Рим.5,1). Јер, мир другачијих својстава Господ одбацује, говорећи: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јн. 14,27).
 
Питање 216. У чему треба да се обратимо и постанемо као деца (Мт.18,3)?
Одговор: Томе нас поучава исто место из Јеванђеља, објашњавајући због чега је то речено. Заправо, ради се о томе да не треба тражити првенство, него знати равночасност природе и волети га у односу према онима који су, како може изгледати, по нечему нижи. Јер, таква су у међусобним односима и деца, која још нису навикла на исквареност оних који са њима опште.
 
Питање 217. Како да примимо Царство Божије „као дете“ (Мт.18,5)?
Одговор: Тако што ћемо у односу према учењу Господњем бити као „дете“ које не противречи и не оправдава се пред учитељима, него верно и послушно прихвата поуке.
 
Питање 218. Какво разумевање треба да за себе тражимо од Бога и како га се можемо удостојити?
Одговор: О томе разумевању сазнајемо од самог Бога преко пророка, који каже: Нека се мудри не хвали својом мудрошћу, ни јаки својом снагом, ни богати својим богатством. Него ко се хвали, нека се хвали тиме што разуме и познаје Господа (Јер.9,23-24). И апостол каже: Него схватите шта је воља Господња (Еф.5,17). Тог разумевања се можемо удостојити уколико испунимо оно што је написано: Почините и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11), и ако поверујемо да је истинита свака реч Божија. Јер, речено је: Ако не верујете, нећете ни разумети (Ис.7,9).
 
Питање 219. [Дешава се] да нам неко учини доброчинство. Како ћемо уједно и Господу одати дужну чисту и целовиту благодарност и доброчинитељу разумно показати захвалност, ни мало не умањујући, нити прелазећи меру?
Одговор: То ћемо учини уколико будемо тврдо веровали да је Бог начелник и савршитељ сваког добра, а онај ко нам је учинио – слуга Божијег доброчинства.
 
Питање 220. Да ли треба свакоме ко пожели дозволити сусрет са сестрама? Или, ко, када и како треба да се виђа са сестрама?
Одговор: О томе је говорено у Опширним правилима, тј. да се чак ни мушкарци не могу једноставно сусретати по својој вољи и случајно. То може само онај ко се, после провере, покаже способан да пружи корист и да сам стекне корист. Онај, пак, ко се сећа Господа који је рекао: За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан Суда (Мт.12,36), плашиће се суда за свако дело и послушаће апостола који каже: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31), и на другом месту: Све нека буде на изграђивање (14,26). Он себи неће дозволити да учини било шта испразно или бескорисно. У вези, пак, са тим ко, како и када треба да има сусрет, треба водити рачуна о времену, месту и особи како се не би појавило никакво ружно подозрење, већ сви били сачувани од саблазни и сусрет послужио за изграђивање вере. Ни Писмо не дозвољава сусрете насамо, будући да је речено: Боље је двојици, него једноме. И уједно, двојица су поузданија. Тешко, пак, једноме, јер ако падне, нема ко да га подигне(Проп.4,9-10).
 
Питање 221. Господ нас учи да се молимо да не паднемо у искушење (Лк.22,40). Да ли треба да се молимо да не падамо ни у телесну патњу? И како треба да је подноси онај ко упадне у њу?
Одговор: Господ није разликовао особину искушења, него је уопште заповедио: Молите се да не паднете у искушење. Онај ко доспе у искушење треба да моли од Господа да са искушењем учини крај, како би могао поднети (1.Кор.10,13), и да би се на њему испунило: Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.24,13).
 
Питање 222. Ко је „супарник“ свакоме од нас и како да се миримо са њим (Мт.5,25)?
Одговор: Овде Господ назива супарником у правом смислу онога ко намерава да одузме нешто од оног што нам припада. А са њим ћемо се помирити уколико сачувамо заповест Господа, који је рекао: И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт.5,40). Тако треба поступати и у свакој ствари.
 
Питање 223. Господ је рекао: А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј: да те не виде људи где постиш (Мт.6, 17-18). Шта, пак, да ради онај ко жели да пости из некаквог разлога који је угодан Богу (што су и светитељи често чинили), али га људи, и против његове воље виде?
Одговор: Ова заповест се тиче оних који настоје да извршавају заповест Божију да би их људи видели и да би задовољили страст човекоугађања, Јер, Господ је сам објавио да се [испуњавање] заповести у славу Божију по природи не може сакрити од оних који воле Бога: Не може се град сакрити кад на гори стоји, нити се ужиже светиљка и меће под суд, и остало (Мт.5,14-15).
 
Питање 224. Догађа ли се и сада да неки раде од првога часа, а други од једанаестога (Мт.20,1-16)? И на кога се то заправо односи?
Одговор: То свима може да буде врло јасно из онога што се приповеда у богонадахнутом Писму. Многи су, по сведочењу апостола, из детињства изучили Свештене списе (2.Тим.З,15), а многи су, попут Корнилија (Дап.10), исправно искористили природне подстицаје. Међутим, због недостатка учитеља споро се постиже савршенство у познању. Јер, речено је: Како ли ће поверовати, ако не чују (Рим.10,14). Стога ће Господ онима који се, попут Корнилија, не баве ничим лошим, него желе савршенство и искрено показују врлине (које су у стању да изврше и које познају), даровати исто што и Корнилију, не узимајући им за зло претходно време неделатности (будући да, као што сам рекао, за њу нису били криви), и задовољавајући се жељом која се појавила у каснијој ревности и делима која су до краја брижљиво обавили.
 
Питање 225. Господ је рекао: Јер, где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима(Мт.18,20). Како се ми можемо тога удостојити?
Одговор: Они који се окупљају у нечије име, без сумње, треба да знају намеру онога ко их је окупио и да се спреме у складу са тиме, како би обрели благодат да му угоде, и како не би били оптужени за злонамерност или немарност. Они које је неко позове на жетву чине припреме које су саобразне намераваном послу, а они које је неко позвао са циљем да зида кућу чине припреме за градњу куће. Тако и ми, које је Господ позвао, треба да се сећамо онога што каже апостол: Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира. Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога (Еф.4,1-4). То нам још јасније представља Господ, у једном обећању рекавши све: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Према томе, као што се у њега настањују због испуњавања заповести, тако и Господ пребива међу двојицом, или тројицом, уколико се управљају према Његовој вољи. А они који се окупљају недостојно „звања“ и против воље Господње, чуће: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк.6,46), па макар се и чинило да су се окупили заједно у Његово име.
 
Питање 226. Апостол каже: Кад нас грде, благосиљамо, кад хуле на нас, молимо (1.Кор.4,12-13). Како треба да благосиља онај кога грде, или шта да моли онај на кога хуле?
Одговор: Чини ми се да нас апостол овде својим примером поучава да сачувамо незлобивост према свима и да онима који према нама поступају зло узвраћамо добром. И тако треба поступати не само у погледу онога који грди, него и у погледу свакога ко поступа зло, да би се испунило оно што је речено: Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим.12,21). Реч, пак, „молити“ Писмо не употребљава у њеном уобичајеном значењу, него у смислу довођења срца до потпуног уверења у истину, као на следећем месту: Тешите народ мој, говори Бог (Ис.40,1). И алостол каже: Јер, жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење. То јест, да се ту са вама утешим заједничком вером, и вашом и мојом (Рим. 1,11-12). И на другом месту [он каже]: Али Бог који теши понижене, утеши нас доласком Титовим (2.Кор.7,6).
 
Питање 227. Да ли [човек] треба и другима да саопштава оно што мисли, или да у себи скрива оно што је, по непобитном уверењу, угодно Богу?
Одговор: Памтећи Божију осуду, изречену кроз пророка: Тешко онима који мисле да су мудри, и који су сами себи разумни (Ис.5,21), и оно што је речено код апостола: Јер, жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење. То јест, да се ту са вама утешим заједничком вером, и вашом и мојом (Рим.1,11-12), сматрам да је нужно да своје мисли саопштавамо онима који су једнодушни са нама и који су доказали своју веру и разборитост, како би се оно што је погрешно исправило, или оно што је исправно потврдило, те како бисмо избегли наведену осуду оних који су мудри „сами себи“.
 
Питање 228. Да ли треба у сваком делу да сазнајемо вољу оних који се саблажњавају, или постоје и ствари у односу на које се не треба претварати, па макар се неки и саблажњавали?
Одговор: Разлику у томе смо, као одговор на питање, јасно показали на одговарајућем месту. Колико смо могли, ми смо о томе рекли детаљно.
 
Питање 229. Да ли треба недозвољене поступке без икаквог стида откривати свима, или само некима. И коме, заправо?
Одговор: Откривање грехова подлеже истом закону као и објављивање телесних слабости. Слабости тела људи не показују свима и не првоме кога сретну, него само онима који су вешти да их излече. Тако и откривање грехова треба да буде пред онима који су способни да их излече, као што је написано: „Ви јаки, слабости слабих носите“ (уп. Рим.15,1), тј. отклањајте их својом бригом.
 
Питање 230. Шта је „служба“, а шта „словесно служење“ (Рим.12,1)?
Одговор: Служба је, како ми се чини, напрегнуто, постојано и нерасејано старање о ономе коме служиш. Разлику, пак, између словесног и бесловесног служења показује апостол, говорећи на једном месту: Знате да кад бејасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху(1.Кор.12,2), и на другом месту: Дајте телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје словесно служење (Рим.12,1). Јер, онај кога воде не врши словесну службу, будући да га не покреће сопствена тежња и воља, којом руководи разум, него онај који има власт да га води: он иде куда га воде, а не куда сам жели. Онај, пак, ко по здравом разуму и племенитој вољи са великом брижношћу увек и у свему има у виду и чини оно што је угодно Богу, испуњава заповест о словесном служењу, попут онога који је рекао: Реч је твоја светилник нози мојој, и видело стази мојој (Пс. 118,105), и још: Савет мој су одлуке твоје (ст. 24).
 
Питање 231. [Дешава се] да брат, а понекад и јереј, према мени поступа зло, и мрзи ме. Да ли треба и у односу на њега да испуним заповест о непријатељима?
Одговор: Господ у заповестима о непријатељима није дао упутства која се односе на разлику непријатеља или непријатељства, већ је, насупрот томе, одредио да је исти грех тежи уколико је чин већи, рекавши: Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш (Мт.7,3) Због тога су у погледу таквих људи и оних који се уважавају као знатнији посебно неопходни марљивост и обазривост, како бисмо се и о њима са одговарајућом стрпљивошћу долично старали (било путем поучавања, било путем изобличавања), и саме себе сачували без кривице, поступајући са њима и у свему осталом по заповести Господњој.
 
Питање 232. Да ли поступа у складу са заповешћу Господњом онај ко из дуготрпељивости и незлобивости никоме не жели да саопшти о увреди која му је учињена, већ реши да суд препусти Богу?
Одговор: Господ је на једном месту рекао: Праштајте ако шта имате против кога (Мр.11,25), и на другом месту: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). Стога треба показати плод трпљења, са истинским расположењем упућујући Богу молитву за онога ко вређа и говорити: Господе, не урачунај му грех(Дап.7,60). Јер, уколико се гневимо на брата свога, сами ћемо потпасти под суд. Осим тога, онога ко вређа треба посаветовати и прекорити, како би се и он спасао од гнева који долази на синове противљења (Еф.5,6; Кол.3,6). Уколико, пак, буде немаран и под изговором свог дуготрпљења прећути, он ће учинити двоструки грех: с једне стране ће сам прекршити заповест, која каже: Прекори ближњега свога и нећеш претрпети греха због њега (Лев. 19,17), и ћутањем постати саучесник онога који греши, а са друге стране ће оставити да у злу пропадне човек, кога би кроз карање, можда, придобио, као што и Господ заповеда (Мт.18,15).
 
Питање 233. Зар се неће спасти онај коме недостаје неки од подвига?
Одговор: И у Старом и у Новом Завету многа места нам могу послужити као задовољавајући одговор на ово питање. Ипак, чини ми се да је за вернога довољна и једна осуда Петра. Њега је због многих и великих успеха Господ удостојио толиких блаженстава и похвала. Међутим, када се показао непослушан само у једном, и при томе не из лењости или због немарности, него из страхопоштовања и уважавања према Господу, он је чуо: Ако те не оперем, немаш удела са мном(Јн.13,8).
 
Питање 234. Како човек објављује смрт Господњу (1.Кор. 11,26)?
Одговор: Господ нас је томе научио, рекавши: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој (Мт.16,24). И апостол је, исповедајући се, рекао: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14). На то смо се ми раније заветовали на самом крштењу. Јер, он каже: Сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо (Рим.6,3). Тумачећи, пак, шта значи крстити се у смрт Господњу, он додаје: Наш стари човек се разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху (ст. 6). Очистивши се од сваке везаности за живот, ми треба да постанемо достојни сведочења истог апостола, који каже: Јер, умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3). На основу тога ћемо се усудити да одважно кажемо: Долази кнез овога света, и у мени нема ништа(Јн.14,30).
 
Питање 235. Да ли је корисно много проучавати Писмо?
Одговор: Људи се могу поделити у две врсте: једнима је поверено старешинство, а другима је, на основу различите обдарености, одређено потчињавање и послушност. Стога сматрам да онај ко је задужен за старешинство и бригу о многима треба да зна и проучава дужности свих, како би све поучавао вољи Божијој, показујући свакоме његове обавезе. Остали, пак, сећајући се апостола који каже: Нека не мисли нико о себи више него што ваља мислити, него нека мисли смиреноумно, свако по мери вере како му је Бог уделио (Рим.12,3), треба марљиво да изучавају и испуњавају своје дужности, избегавајући знатижељу према осталоме, како би се учинили достојнима да од Господа чују речи: Добро, слуго добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити (Мт.25,21).
 
Питање 236. Како они који су удостојени да науче четири Јеванђеља треба да прихвате благодат?
Одговор: Господ је рекао: А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити (Лк.12,48). Стога они треба више од других да се боје и труде, као што учи апостол, говорећи: А сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију (2.Кор.6,1). То се постиже уколико верујемо Господу, који каже: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (Јн.13,17).
 
Питање 237. Која душа се усмерава по вољи Божијој?
Одговор: По вољи Божијој се усмерава душа која је прихватила позив Господњи: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). Јер, онај ко најпре не испуни заповест о самоодрицању и узимању крста, касније ће сам у себи наћи много препрека у хођењу за Христом.
 
Питање 238. Да ли је могуће непрестано певати, или читати Реч Божију, или размишљати о њој, тако да не остане времена за нечисте телесне потребе које понеке сусрећу?
Одговор: У вези са тим апостол даје правило, рекавши: А све нека бива благообразно и уредно(1.Кор.14,40). Стога се треба више старати о благообразности и доличности у односу на време и место.
 
Питање 239. Која је ризница „добра“, а која „зла“?
Одговор: Умудреност у свакој врлини по Христу, која служи на славу Божију, јесте добра ризница, а порочна домишљатост о ономе што је забрањено Господом, јесте зла ризница. Из тих ризница, према исказу Господа, свако у делима и речима својим износи „зло“ или „добро“ (Мт.12,35).
 
Питање 240. Зашто је речено: Широка су врата и широк пут што воде у пропаст (Мт.7,13)?
Одговор: По великом човекољубљу, Господ је ради објашњења учења истине користио речи и називе предмета који су нам познати. Скретање са правог пута који се протеже земљом упућује на шири простор. Тако и онај ко избегава пут који води у Царство небеско, говори Он, ступа на широк простор прелести. Речи, пак, „простран“ и „широк“ су, по мом мишљењу, истозначне, будући да се широко и код оних који су упознати са спољашњом ученошћу назива пространим. Стога је поље, тј. место прелести пространо, а његов крај је – пропаст.
 
Питање 241. Због чега су „уска“ врата и „тесан“ пут који води „у живот“ и како да човек ступа њима (Мт.7,14)?
Одговор: Ни овде уско и тесно не означавају нешто различито. Реч „тесан“ означава виши ниво ускости, при чему је пут тако узак да онај који иде треба да се стегне, тј. да се стисне са обе стране, будући да је опасно свако скретање и на леву и на десну страну, као на мосту са кога је, ма на коју страну се окренуо, спремна да те прими река која тече испод. Стога Давид каже: На стазу ми поставише саблазни (Пс.139,6). Због тога, онај ко је намерио да уђе у живот уским и тесним Дутем, мора да се чува сваког скретања и уклањања од заповести Господњих, испуњавајући оно што је написано: Не скрећи… ни на десно ни на лево (Пон. Зак.17,11).
 
Питање 242. Шта значе речи: У братољубљу будите једни према другима нежни (Рим.12,10)?
Одговор: Нежном љубављу може се назвати виши ниво пријатељства, који се састоји у пламеном расположењу и тежњи онога ко воли према вољеном. Према томе, да братољубље не би било спољашње, него унутарње и пламено, речено је: У братољубљу будите једни према другима нежни.
 
Питање 243. Шта захтева апостол, говорећи: Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему, будући да на другом месту каже: Свака горчина и гнев и љутина нека су далеко од вас(Еф.4,26; 31).
Одговор: Миелим да апостол овде говори о подражавању Господу. Наиме, рекавши у Јеванђељу: Како је казано старима, Господ одмах додаје: А ја вам кажем (Мт.5,21; 22). Тако је и апостол најпре поменуо древну изреку, која је изречена онима који су тада живели: Гневите се али не грешите(Пс.4,5), да би одмах додао оно што приличи нама, рекавши: Свака горчина и гнев и љутина и вика нека су далеко од вас.
 
Питање 244. Шта значи: Подајте место гневу (Рим.12,19)?
Одговор: То значи исто што и: Не противите се злу, као што је написано, или: Ономе који вас удари по десном образу окрените и други (Мт.5,39-41), или, пак: А кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт.10,23).
 
Питање 245. Ко је мудар као змија и безазлен као голуб (Мт.10,16)?
Одговор: Мудар је као змија онај ко промишљено излаже учење, разумевајући како да успешно доведе слушаоце до потчињавања. Безазлен је, пак, као голуб онај ко уопште не помишља да се свети ономе ко смишља зло, него наставља да му чини доброчинства, по заповести апостола: А вама… да не досади добро чинити (2.Сол.З,13). Јер, Господ ту заповест даје ученицима, шаљући их на проповед. Њима је, наиме, била потребна и мудрост ради уверавања, и незлобивост према онима који смишљају зло. И као што је некада змија умела да приђе са љубазним лицем и да примамљиво говори ради одвајања од Бога и потчињавања греху, тако и ми треба да одаберемо и лице, и место, и време, те да на све начине утврдимо „речи на суду“ (Пс.111,5), ради одвајања од греха и потчињавања Богу, у искушењима чувајући трпљење до краја, као што је написано (Мт.24,13).
 
Питање 246. Шта значи: Љубав не чини што не пристоји (1.Кор.13,5)?
Одговор: То значи исто што и рећи да се не удаљава од свог сопственог узора. Њен, пак, узор јесу особине које су набројане на истом месту код апостола (ст. 4-7).
 
Питање 247. Писмо каже: Не хвалите се, и не говорите охоло (1.Цар.2,3). И апостол понекад износи: А што говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу, хвалећи се на овакав начин(2.Кор.11,17), и још: Постадох безуман хвалећи се (2.Кор.12,11), а понекад допушта хвалу: А који се хвали, Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). Која је, дакле, хвала у Господу, ако је је забрањена?
Одговор: Код апостола се веома јасно види нужно супротстављање страстима. Он то не говори да би самог себе уздигао, него да би срушио неразумну охолост и надменост неких. О похвали у Господу се ради када човек своја добра дела не приписује самом себи, него Њему, говорећи: Све могу у Христу који .ми даје моћ (Фил.4,13). Забрањена, пак, похвала може бити двострука, тј. или према реченом: Грешник се хвали похотама душе своје (Пс.9, 24), и: Што се хвалиш злобом, силни(Пс.51,3), или по реченом: Они све чине да их виде људи (Мт.6,5), у жељи да буду похваљени, тј. као да се хвале учињеним. Такви се, међутим, могу назвати и крадљивцима светиње, будући да присвајају дарове Божије и за себе отимају славу која приличи Богу.
 
Питање 248. [Речено је]: Господ даје мудрост, и од Његовог лица долази знање и разум (Прич.2,6) и: Једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања (1.Кор.12,8). Зашто онда Господ прекорева ученике: Еда ли сте и ви још неразумни (Мт.15,16), а апостол неке осуђује као „неразумне“ (Рим.1,31)?
Одговор: Онај ко познаје доброту Бога, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине(1.Тим.2,4), и ко је познао старање Светога Духа око дељења и дејства дарова Божијих, познаће да тешкоће у разумевању не настају због немарности Доброчинитеља, него због неверовања оних који примају доброчинство. И оправдано се окривљује.неразумни као онај ко затвара очи при изласку сунца да би живео у тами, и који не подиже поглед да би примио светлост.
 
Питање 249. Шта је преподобно, а шта праведно (Тит.1,8)?
Одговор: По моме схватању, преподобно је долично и дужно [понашање] нижег према вишем, на основу његовог првенства, а праведно је оно што се свакоме даје по вредности дела. У вези са преподобним може се [говорити] само о благодарности и награди за лепо, а у односу према праведном и о процени лоших дела и плати за њих.
 
Питање 250. Како се „светиње дају псима“, како се бисери бацају пред свиње и како се догађа оно што је додато: Да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас(Мт.7,6)?
Одговор: То нам објашњава апостол када, ономе што је рекао Јудејцима, додаје: Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога (Рим.2,23). Овде, дакле, Господ забрањује срамоту која се наноси Његовим светим речима, уколико их кршимо. Последица тога кршења је да они који нису у вери такође сматрају Господње поуке нечим што је лако презрети. Због тога они са већом смелошћу устају на нас и онога који крши као да растржу својим прекорима и изигравањима.
 
Питање 251. Зашто Господ једном забрањује да се са собом на пут носи „кеса и торба“ (Лк.10,4), а други пут каже: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју, и купи нож (Лк.22,36)?
Одговор: То објашњава сам Господ, говорећи: И ово треба на мени да се извриш што је написано: И уврстише га међу безаконике (ст. 37). Јер, одмах после испуњења пророчанства о ножу, Он говори Петру: Јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути (Мт.26,52). Стога речи: Али сад који има кесу нека је узме, или „узеће је“ (као што је написано у многим преписима), нису заповест, него пророчанство Господње којим се предсказује да ће се апостоли, заборавивши дарове Господње и закон, усудити да потегну и мачеве. А да Писмо често заповедни начин говора користи уместо пророчанског, види се на много места, као на пример: Деца његова нека буду сирочићи (Пс.108, 9), и: Противник нека му стане са десне стране (ст. 6), и слично.
 
Питање 252. Шта је „хлеб насушни“, за чије давање треба да се, као што смо научени, свакодневно молимо?
Одговор: Онај ко се труди, памтећи речи Господа, који каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити (Мт.6,25), и речи апостола, који заповеда да се трудимо да бисмо имали давати коме је потребно (Еф.4,28), у ствари не ради због своје сопствене потребе, него због заповести Господње (будући да је посленик достојан хране своје – Мт.10,10). Тада он насушни хлеб, тј. оно што служи нашој природи за свакодневно одржавање живота, не обезбеђује сам себи, него га измољава од Бога. Откривши му нужду оскудице, он једе оно што му удељује онај ко је, после испитивања, одређен да сваког дана испуњава оно што је речено: Даваше се свакоме према потреби коју је имао(Дап.4,35).
 
Питање 253. Шта је талант и како да га увећамо (Мт.25)?
Одговор: Мислим да се та прича односи на сваки Божији дар. Ма које се благодати од Бога удостојио, [човек] треба да се труди да је увећа, усмеравајући је на доброчинство и на корист многима. Јер, нико није лишен удела у милостивости Божијој.
 
Питање 254. Шта значи она мењачница, у коју је, како говори Господ, требало да предаш сребро (Лк.19,23)?
Одговор: Приче своје сагледавање не задржавају на облику који су једном узеле, него уму крче пут према самом предмету. Постоји обичај да се мењачима даје сребро ради добитка (јер, сазнао сам да у Александрији постоје људи који узимају сребро и тако чине). Тако и онај ко прими било какав дар обавезно треба да га преда ономе коме је потребан или да са њим учини оно што се код апостола каже о учењу: То предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити (2.Тим.2,2). И то се не односи само на учење, него и на сваки други посао. Јер, једни су добили способност, а други су стекли искуство у управљању.
 
Питање 255. Куда треба да иде онај ко је чуо речи: Узми своје па иди (Мт.20,14)?
Одговор: Можда тамо где је заповеђено да иду они који су постављени на леву страну, тј. који су осуђени због тога што нису чинили добро (Мт.25,41-45). Међутим, свако ко завиди брату јесте гори од лењивога, будући да се у Писму на много места завист, обично, пореди са убиством (Рим.1,29; Гал.5,21).
 
Питање 256. Шта значи „плата“, коју добијају и они једнако као и последњи?
Одговор: Не бити окривљен због онога што се добро учини, јесте, можда, заједничко свима послушним. Јер, прослављење припада ономе ко се по правилу подвизавао добрим подвигом, ко је завршио трку, одржао веру (2.Тим.4,7) у љубави према Христу Исусу Господу нашем. А можда је утврђена „плата“ оно што се у овом веку прима „стоструко“, као што је Господ обећао онима који су по заповести Његовој оставили нешто од онога што су имали (Мт.19,29). И о томе је речено: Узми своје. Они, пак, који су почели раније да раде, по њиховом сопственом мишљењу, боловаху од недуга зависти према онима који су добили једнако као и они. Стога они неће наследити живот вечни, него ће, примивши „стоструко“ сада, бити осуђени у будућем веку због зависти, и чути: Иди.
 
Питање 257. Који су „плева“, коју ће сажећи „огањ неугасиви“ (Мт.3,12)?
Одговор: То су они који, као слама пшеници, доносе корист онима који су достојни Царства небеског. Они, међутим, духовне дарове и телесна доброчинства не употребљавају из расположења љубави према Богу и љубави према ближњем и на тај начин остају несавршени.
 
Питање 258. Ко је онај кога апостол осуђује речима: Обмањује тобожњом понизношћу и служењем и остало (Кол.2,18)?
Одговор: Мислим да оно што апостол додаје разјашњава мисао коју тражимо. Јер, апостол убрзо потом указује на „мучење тела“ (ст. 23). Такви су манихејци и њима слични.
 
Питање 259. Ко је „ватрен духом“ (Рим.12,11)?
Одговор: То је онај ко са ватреном ревношћу, неутољивом жељом и марљивом усрдношћу твори вољу Божију у љубави превма Христу Исусу Господу нашем, по написаном: Његове заповести узажеле веома (Пс.111,1).
 
Питање 260. Апостол понекад каже: Не будите неразумни (Еф.5,17), а понекад: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим.12,16). Може ли, међутим, онај ко је разуман да се сматра немудрим?
Одговор: Свака заповест има своје сопствене границе. Јер, речима: Не будите неразумни, он додаје: Него схватите шта је воља Господња, а уз речи: Не сматрајте сами себе мудрим, додаје се: Бој се Бога и уклањај се од зла (Прич.3,7). Стога је неразуман онај ко не схвата вољу Господњу, а себе сматра мудрим онај ко се руководи својим сопственим помислима и не ходи са вером у речи Божије. Због тога, онај ко хоће да није неразуман и да није мудар сам себи, треба да вером у Господња схвати вољу Његову и да се са страхом Божијим угледа на апостола, који каже: Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу(2.Кор.10,4-5).
 
Питање 261. Господ је обећао: И све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт.21,22), и још: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима (Мт.18,19). Због чега, дакле, ни сами светитељи нису добијали оно што су тражили, као на пример апостол, који је рекао: За њега трипут Господа молих, да одступи од мене (2.Кор.12,8)? И он није добио оно за шта се молио, а исто тако ни пророк Јеремија, ни сам Мојсије.
Одговор: Господ наш Исус Христос је рекао у молитви: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт.26,39), а потом додао: Али не моја воља, но твоја нека буде (Лк.22,42). Стога најпре треба да знамо да нам није дозвољено да тражимо све што желимо и да не умемо у свакој прилици да молимо за оно што нам је на корист: Јер не знамо као што треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Према томе, са великом обазривошћу треба да творимо молитву у складу са вољом Божијом. Они, пак, који нису услишени треба да знају да им је потребно или стрпљење, или појачавање молитве (према причи Господњој о томе како треба свагда да се моле, и не клону – Лк.18,1, и по ономе што је рекао на другом месту: За његову безочност устаће и даће колико му треба – 11,8), или такође поправљање и ревност (према ономе што је Бог о некима казао преко пророка: Стога кад ширите руке своје, заклањам лице своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се – Ис.1,15-16). И сада су многима руке „пуне крви“. У то не треба да сумњају они који верују у суд који је Бог изрекао ономе коме је заповеђено да проповеда народу и који је, међутим, ћутао: „Крв“ онога који сагреши искаће се из руке „стражареве“ (Јез.33,6). Уверивши се у истину и неизбежност тога, апостол је рекао: У данашњи дан да сам чист од крви свих. Јер, не пропустих да вам објавим сву вољу Божију (Дап.20, 26-27). И ако је онај ко само прећути крив за крв оних који греше, шта да се каже за оне који друге саблажњавају или оним што чине, или оним који говоре. Понекад се догађа да се молба не испуњава због недостојности онога ко моли, као што је било са Давидом који се молио за изградњу дома Божијег. Он је био ометен не стога што је био туђ богоугађању, него стога што није сматран достојним те ствари. А Јеремија је, опет, остао неуслишен због грехова оних за које се молио. Ми често остајемо неуслишени и услед тога што смо из немарности пропустили време у коме је требало тражити опроштај. Стога се потом показујемо као они који се моле неблаговремено и узалудно. Што се тиче речи: За њега трипут Господа молих, да одступи од мене, треба знати да има много различитих узрока за спољашње и телесне прилике, које Бог шаље или попушта због домостроја који је важнији него ослобођење од невоља, Стога, онај ко сазна да може да се молбом ослободи искушења, биће услишен кад се буде молио, као два слепца у Јеванђељу, и десет губаваца, и многи други. Онај, пак, ко није сазнао разлог због кога је допао у искушење (будући да се често циљ ради кога је послано искушење схвата стрпљењем) и моли да се избави од напасти (иако је потребно да је поднесе до краја), неће бити услишен с обзиром да се не би постигао циљ човекољубља Божијег. И опет, речи: Ако се два од вас сложе, објашњава само место. Јер, ради се о ономе који изобличава грешника и ономе који се изобличава. Господ неће смрт грешника, него да се обрати и буде жив. Стога, уколико се окривљени скруши у души и сложи са намером онога који га окривљује, „у свакој ствари“, тј. за сваки грех ће добити опроштај од човекољупца Бога. Ако се, пак, изобличавани не сложи са оним ко га прекорева, неће се догодити опроштај, него везивање, по ономе што је додато: Што год свежете на земљи биће свезано на небу(Мт.18,18), како би се испунио суд: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник(ст.11).
 
Питање 262. Писмо међу оно што је похвално убраја сиромаштво и убогост, на пример: Блажени сиромашни (Мт.5,3), и: Жељу убогих си услишио Господе (Пс.9,38), и још: Сиромашни и убоги нека хвале име твоје (Пс.73,21). Каква је, дакле, разлика између сиромаштва и убогости, и у ком смислу Давид говори истину када каже: Ја сам сирбмашан и убог (Пс.39,18)?
Одговор: Присећајући се апостола, који је за Господа рекао: Богат будући нас ради осиромаши(2.Кор.8,9), сматрам да је сиромашан онај ко је од богатства доспео до оскудице, а убог онај ко је од почетка био у оскудици и ко је такву несрећу богоугодно подносио. Давид, пак, себе именује сиромашним и убогим било стога што говори у име Господа (који је назван сиромашним у речи: Богат будући нас ради осиромаши, а убогим с обзиром да по телу беше Син дрводеље, а не богаташа), било стога што сам, попут Јова, није чувао иметак у ризницама и на богатство није гледао као на својину, него је свиме располагао по вољи Божијој.
 
Питање 263. Чему Господ хоће да нас поучи примерима, којима придодаје: Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33)? Јер, онај ко хоће да „зида кулу“ или да се „сукоби“ са другим царем (ст. 28-32), мора да се припреми или за грађење, или за рат. А ако није у стању да се припреми, он може или да уопште не поставља темељ или да моли за мир. И онај, дакле, ко пожели да постане ученик Господњи треба да се одрекне [свега]. Међутим, уколико запази да му је тешко да се реши на тако нешто, да ли му је допуштено да од самог почетка не постане ученик Господњи?
Одговор: Циљ Господњи у тим примерима није да препусти вољи човековој да одлучи да ли ће постати Његов ученик или не, него да покаже немогућност богоугађања усред расејаности душе, које је излажу опасности да буде ухваћена у ђавоље замке и постане достојна подсмеха и поруге због недовршавања онога што је одлучила да постигне. Молећи се да то не доживи, пророк је рекао: Да се не обрадују непријатељи моји кад се спотакне нога моја, и да не повисе глас (Пс.37,17).
 
Питање 264. Апостол каже: Да будете искрени (Фил.1,10), и још: Него из искрености (2.Кор.2,17). Шта, дакле, значи „искрено“?
Одговор: Мислим да је искрено оно што није ни са чим помешано, него крајње очишћено од свега супротног, што је усмерено и тежи само богопоштовању, и што се у свако доба и у сваком делу тачно захтева ради циља богопоштовања, при чему се онај ко је за нешто одређен не расејава чак ни оним што је сродно са његовим обавезама. Једно се објашњава из саме свезе речи. Јер, речима: Него од искрености, апостол додаје: Као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо. Друго се, пак, објашњава речима: Да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мери вере како му је Бог уделио (Рим.12,3), а и ониме што следи.
 
Питање 265. Речено је: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24). Да ли то важи само за јереје, или и за све? И како може свако од нас да приноси дар жртвенику?
Одговор: Првенствено и изворно то би требало прихватити као нешто што је речено јерејима. Међутим, написано је: Ви ћете се назвати свештеници Господњи, сви служитељи Божији (Ис.61,6), и: Мене прославља онај који приноси хвалу на жртву (Пс.49,23), и још: Жртва је Богу дух скрушен(Пс.50,19). Осим тога, и апостол каже: Да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје словесно служење (Рим.12,1). Све то, пак, јесте заједничко за све. Према томе, и свако од нас треба да испуњава оно што је речено.
 
Питање 266. Шта означава со коју треба да имамо, као што Господ заповеда: Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом (Мк.9,50), и о којој апостол каже: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6)?
Одговор: И овде је мисао очигледна из онога што је повезано са сваким од тих места. Јер, из речи Господњих се поучавамо да не дајемо никакав повод за међусобни раскид и раздор, него да увек свезом мира чувамо себе у јединству духа. Онај, пак, ко се сећа онога ко је рекао: Једе ли се хлеб без соли, и има ли укуса у празним речима (Јов 6,6), из речи апостола ће научити да употребљава реч за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29). Он ће се користити погодношћу времена и благообразношћу поретка како би они који слушају постали још послушнији.
 
Питање 267. Ако ће један бити „много бијен“, а други „мало“ (Лк.12,47-48), како неки говоре да неће бити краја мучењу?
Одговор: Оно што је на неким местима богонадахнутог Писма речено, како изгледа, заобилазно и прикривено, разјашњава се оним што је на другим местима речено откривено. Према томе, Господ одлучно говори да ће неки отићи у муку вечну (Мт. 25,46), или опет неке шаље у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (ст. 41), док на другом месту помиње „пакао огњени“, и додаје: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк.9, 47-48), те још од давнине преко пророка предсказује да црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити (Ис.66,24). Према томе, онај ко и поред толиког броја сличних сведочења, која се налазе на много места богонадахнутог Писма, као да заборавља изреке и одређења Господња, те себи обећава крај мучењу (како би се слободније одлучивао на грех), мора да је упао у једну од ђавољих замки. Јер, кад би постојао крај вечном мучењу, свакако би и вечни живот морао имати крај. Међутим, кад себи не дозвољавамо да тако нешто помислимо о животу, на основу чега одређујемо крај вечном мучењу? Јер, и уз једно и уз друго се подједнако налази придев „вечни“? И ови ће отићи, речено је, у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт.25,46). Сложивши се са тим, треба да знамо да изрази „биће много бијен“, и „биће мало бијен“ не означавају крај, него различност муке. Јер, Бог је праведни Судија, који не само добрима, него и порочнима даје по њиховим делима: неко може заслужити огањ неугасиви, али слабији а не онај који јаче пече; неко други заслужује црва који не умире, али који изазива мањи а не сурови бол; неко бива осуђен на геену, у којој, опет, постоје различите врсте мука; а неко се шаље у таму најкрајњу, где може да постоји плач, или шкргут зуба од страшних мука. Сама тама најкрајња (спољашња) без сумње показује да постоји и унутрашња. У Причама је речено: На дну пакла (Прич.9, 18). То показује да се неки налазе у паклу, премда не на његовом дну, већ на лакшим мукама. То се може и сада приметити код телесног страдања. Јер, један је болестан од грознице са нападима и другим боловима, а други осећа само грозницу, и то не једнако са другим; неко нема грозницу, него га мучи бол у неком уду; и једнога бол мучи више, а другога мање. Дакле, „много“ и „мало“ Господ каже у свакодневном значењу речи, као и друго слично. Јер, знамо да се такав начин говора често користи за оне који пате само од неке болести, на пример када говоримо о човеку који је болестан само од грознице, или осећа бол у оку, дивећи се величини његовог трпљења или тегоба које је издржао. Стога опет понављам да бити „много“ или „мало“ бијен не означава продужавање или прекраћивање времена, него различитост казне.
 
Питање 266. Шта означава со коју треба да имамо, као што Господ заповеда: Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом (Мк.9,50), и о којој апостол каже: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6)?
Одговор: И овде је мисао очигледна из онога што је повезано са сваким од тих места. Јер, из речи Господњих се поучавамо да не дајемо никакав повод за међусобни раскид и раздор, него да увек свезом мира чувамо себе у јединству духа. Онај, пак, ко се сећа онога ко је рекао: Једе ли се хлеб без соли, и има ли укуса у празним речима (Јов 6,6), из речи апостола ће научити да употребљава реч за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29). Он ће се користити погодношћу времена и благообразношћу поретка како би они који слушају постали још послушнији.
 
Питање 267. Ако ће један бити „много бијен“, а други „мало“ (Лк.12,47-48), како неки говоре да неће бити краја мучењу?
Одговор: Оно што је на неким местима богонадахнутог Писма речено, како изгледа, заобилазно и прикривено, разјашњава се оним што је на другим местима речено откривено. Према томе, Господ одлучно говори да ће неки отићи у муку вечну (Мт; 25,46), или опет неке шаље у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (ст. 41), док на другом месту помиње „пакао огњени“, и додаје: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк.9, 47-48), те још од давнине преко пророка предсказује да црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити (Ис.66,24). Према томе, онај ко и поред толиког броја сличних сведочења, која се налазе на много места богонадахнутог Писма, као да заборавља изреке и одређења Господња, те себи обећава крај мучењу (како би се слободније одлучивао на грех), мора да је упао у једну од ђавољих замки. Јер, кад би постојао крај вечном мучењу, свакако би и вечни живот морао имати крај. Међутим, кад себи не дозвољавамо да тако нешто помислимо о животу, на основу чега одређујемо крај вечном мучењу? Јер и уз једно и уз друго се подједнако налази придев „вечни“? И ови ће отићи, речено је, у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт.25,46). Сложивши се са тим, треба да знамо да изрази „биће много бијен“, и „биће мало бијен“ не означавају крај, него различност муке. Јер, Бог је праведни Судија, који не само добрима, него и порочнима даје по њиховим делима: неко може заслужити огањ неугасиви, али слабији а не онај који јаче пече; неко други заслужује црва који не умире, али који изазива мањи а не сурови бол; неко бива осуђен на геену, у којој, опет, постоје различите врсте мука; а неко се шаље у таму најкрајњу, где може да постоји плач, или шкргут зуба од страшних мука. Сама тама најкрајња (спољашња) без сумње показује да постоји и унутрашња. У Причама је речено: На дну пакла (Прич.9, 18). То показује да се неки налазе у паклу, премда не на његовом дну, већ на лакшим мукама. То се може и сада приметити код телесног страдања. Јер, један је болестан од грознице са нападима и другим боловима, а други осећа само грозницу, и то не једнако са другим; неко нема грозницу, него га мучи бол у неком уду; и једнога бол мучи више, а другога мање. Дакле, „много“ и „мало“ Господ каже у свакодневном значењу речи, као и друго слично. Јер, знамо да се такав начин говора често користи за оне који пате само од неке болести, на пример када говоримо о човеку који је болестан само од грознице, или осећа бол у оку, дивећи се величини његовог трпљења или тегоба које је издржао. Стога опет понављам да бити „много“ или „мало“ бијен не означава продужавање или прекраћивање времена, него различитост казне.
 
Питање 268. У ком смислу се неки називају синовима противљења и децом гнева (Еф.2,2-3)?
Одговор: Децом или синовима нечијим Господ обично назива оне који испуњавају вољу оног чија су деца, био он добар или зао. Јер, Он каже: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова(Јн.8,39), и још: Вама је отац ђаво, и жеље оца сеога хоћете да чините (ст. 44). Стога и син противљења постаје онај ко чини дела противљења. Ђаво се не назива само грешником, него и самим грехом, будући да је постао први узрочник греха. Из истог разлога, ђаво може бити и само противљење. Дете, пак, гнева јесте онај ко је себе учинио достојним гнева. Оне који су достојни Господа и чине дела светлости и дана, апостол назива синовима светлости и синовима дана (1.Сол.5,5). Тако треба разумети и речи: Бејасмо деца гнева (Еф.2,3).Уосталом, треба знати да је син противљења исто што и дете гнева, будући да је Господ рекао: А ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36).
 
Питање 269. Написано је: Чинећи вољу тела и помисли (Еф. 2,3). Зар је једно вoља тела, а друго помисли. И какви су они?
Одговор: Апостол на другом месту детаљно и поименично набраја вољу тела, говорећи: А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично овима(Гал.5,19-21). На другом, опет, месту он говори уопштеније: Јер је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може (Рим.8,7). Вољом разума, пак, могу се назвати помисли које не потврђује Писмо, попут оних за које је речено: Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу(2.Кор. 10,4-5). Стога је нужно и сигурно увек и свагде поштовати оно што је рекао Давид: Одлуке твоје су… саветници моји (Пс. 118,24).
 
Питање 270. Шта значе речи: Збуњивани, али не очајни (2.Кор.4,8)?
Одговор: Апостол показује постојаност свог уздања у Бога кроз супротност људском мудровању. У складу са тим он излаже сваку мисао која се наводи на овом месту. По људском мудровању он каже: Свачим смо угњетавани, а по уздању у Бога: Али не потиштени. И опет, по људском мудровању он каже: Збуњивани, а по нади у Бога: Али не очајни. На сличан начин говори и о осталом. И на другом месту он говори слично: Као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују (2.Кор.6,9-10).
 
Питање 271. Господ је рекао: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк.11,41). Зар ће се милостињом добити очишћење од свега, ма колико ко згрешио?
Одговор: Оно што је претходно речено објашњава оно што се наводи. Јер, Он је најпре рекао: Споља чистите чашу и зделу, а изнутра сте пуни грабежа и злобе (ст. 39), а затим додао: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто. „Све“ се односи на оно у чему грешимо и чинимо зло кроз отимање и лакомост. То изражава и Закхеј, рекавши: Ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (Лк.19,8). Стога се сви греси, који могу да буду отплаћени и за које се може платити неколико пута више, очишћују на овај начин. Међутим, тај начин није сам по себи довољан за очишћење, него је претходно потребно милосрђе Божије и крв Христова, којом имамо избављење и од свих других грехова (Еф.1, 7), творећи за сваки грех плодове достојне покајања (Лк.3,8).
 
Питање 272. Постоји заповест Господња: Не брините се за сутра (Мт.6,34). Како да исправно разумемо ову заповест? Јер, видимо да имамо многе бриге за оно што нам је неопходно. Ми чак нагомилавамо и оно што може да стоји дуже време?
Одговор: Онај ко је прихватио учење Господа, који каже: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, ко не сумња у истину обећања Онога који је додао: И ово ће вам се све додати (Мт.6,33), своју душу не раслабљује свакодневним бригама, које загушују реч и чине је неплодном (Мт.13,22). Подвизавајући се добрим подвигом богоугађања, он верује Господу који је рекао: Јер је посленик достојан хране своје (Мт,10,10), и ни мало се не узнемирава због ње. Он се не труди ради самога себе, него ради заповести Христове, као што је показао и поучио апостол, рекавши: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима (Дап.20,35). Јер, бринути се ради самога себе јесте доказ самољубља, а бринути се и трудити се ради заповести јесте обележје похвалног христољубивог и братољубивог расположења.
 
Питање 273. Каквим делима се хули на Духа Светога (Мк.З, 29; Мт.12,31-32)?
Одговор: Из хуле коју су некада изговорили фарисеји (којима је и изречена ова осуда), види се да и сада хули на Духа Светога онај ко Његова деловања и плодове приписује противнику. Томе подлежу и многи који усрднога непромишљено називају таштим, затим они који онога ко показује добру ревност лажно окривљују за гнев, и други који на сличан начин лажно приписују своја зла подозрења.
 
Питање 274. Како човек постаје луд у овоме веку (1.Кор.З, 8)?
Одговор: Он постаје такав уколико се уплаши суда Божијег, који каже: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис.5,21), ако почне да се угледа на онога ко је рекао: Као стока бих пред тобом (Пс.72,22), ако одбаци свако мнење о својој мудрости, ако ништа не буде сматрао добром помисли и ако ништа не буде помишљао сам од себе пре него што се из саме заповести Господње не поучи ономе што је богоугодно у делу, у речи, или у помисли. Јер, апостол је рекао: А такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2.Кор.З,4-5), који учи човека да зна, као што је написано (Пс.93,10).
 
Питање 275. Може ли сатана да спречи намеру светитеља, будући да је написано: Бар ја Павле неколико пута хтедох доћи к вама и спречи нас сатана (1.Сол.2,18)?
Одговор: Од онога што извршавамо по Господу, нешто се дешава из душевне намере и одлуке, а нешто настаје уз помоћ тела, или старања, или трпљења. Према томе, оно што зависи од душевне намере и одлуке, сатана ни на који начин не може да спречи. Ономе, пак, што се испуњава уз помоћ телесне делатности, Бог често попушта сметње ради испитивања и провере онога кога сусреће препрека, тј. или да се изобличи, уколико измени добру намеру (попут оних што су посејани на камену, који су на кратко време „с радошћу“ прихватили реч, али су „у време искушења“ одмах отпали), или да се [похвали] ради ревности према добрим делима, уколико устраје у добру (као сам апостол, који је много пута намеравао да дође Римљанима, и био спречаван, као што је сам признавао, премда није напуштао жељу све док није испунио оно што је раније наумио). [Слично је] и Јов показао трпљење, много пропативши од ђавола, који га је приморавао да изрекне хулу или да се покаже незахвалан Богу. Међутим, он чак ни у највећим невољама није одустајао од побожног расуђивања и од исправних мисли о Богу. Јер, о је њему написано: Уза све то не сагреши Јов устима својим, нити рече безумља Богу (Јов 1,22).
 
Питање 276. Шта значи оно што је рекао апостол: Да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,2)?
Одговор: Бог хоће много тога. Он нешто хоће из дуготрпељивости и милостивости (што јесте и назива се добром), а нешто из љутње због наших грехова (што се назива злом). Јер, Он каже: Ја… који градим мир и сачињам зло (Ис.45,7). Он не [помиње] зло којим бивамо кажњавани, него којим бивамо уразумљивани. Оно, пак, што уразумљује и злопаћењем приводи обраћењу, служи добру. Према томе, оно што Бог жели из дуготрпељивости и милостивости, и ми треба да желимо и да га подражавамо. Јер, Он каже: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк.6,36). И апостол каже: Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена, и живите у љубави као што је и Христос нас љубио (Еф. 5,1-2). Оно, пак, што нам Он шаље из гнева због грехова наших и што се, као што сам рекао, на основу тога што изазива злопаћење, назива злом, ми ни у ком случају не треба да чинимо. [Дешава се] да је воља Божија да људе често уништава глад, куга, рат или нешто слично. Ми, међутим, не треба да служимо тој вољи. Јер, у таквим случајевима Бог користи и зле слуге, као што је речено: Посла на њих гнев јарости своје, јарост, гнев и скорб, посланство злих анђела (Пс.77,49). Због тога, најпре треба да утврдимо шта је добра воља Божија. Познавши добру вољу, треба да испитамо да ли је уједно и угодна Богу. Јер, нешто, узето само по себи, може да буде воља Божија и то добра, али да уједно није и угодна Богу, уколико је не чини права особа, или ако се не чини у право време. На пример, била је воља Божија и то добра воља да се кади Богу. Међутим, Богу није било угодно да то чине Датан и Авирон. И још, воља је Божија и то добра да се чини милостиња. Но, ако се чини ради људске славе, она више није угодна Богу. И опет, била је воља Божија и то добра да ученици оно што им се шапуће „на уши“ проповедају „са кровова“ (Мт.10,27). Ипак, Богу није било угодно да о томе говоре пре времена. Јер, Он каже: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне (Мт.17,9). И уопште, свака воља Божија је добра и богоугодна уколико се испуњава оно што је рекао апостол: Све на славу Божију чините (1.Кор.10,31), и: Све нека бива благообразно и уредно (1.Кор.14,40). Међутим, чак и вези са оним што бива по вољи Божијој, и то доброј и угодној, ми не треба да се препуштамо безбрижности, него да се подвизавамо и бринемо да [све] буде савршено и без недостатака, како у односу на само дело (да је у складу са оним што је заповеђено), тако и у односу на силу онога који га врши. Јер, речено је: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе (Лк.10,27), као што Господ учио и у Јеванђељу по Јовану (Јн.13,34). Осим тога, и сваку заповест [треба испуњавати], као што је написано (Пон.Зак.6,6). Јер, речено је: Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Мт.24,46).
 
Питање 277. Шта значи „клијет“ у коју, по Господњој наредби, треба да уђе онај ко се моли (Мт.6,6)?
Одговор: „Клијет“ се, обично, назива празна и одвојена соба у коју стављамо оно што хоћемо да сачувамо или у којој је могуће скрити се, према ономе што је речено код пророка: Хајде, народе мој, уђи у клијети своје. Прикриј се (Ис.26,20). Смисао, пак, заповести објашњава сам предмет говора, који је упућен онима који пате од страсти човекоугађања. Стога ће онај кога узнемирава ова страст добро учинити уколико се уклони и усами у молитви, све док не стекне навику да не обраћа пажњу на људске похвале, него да се обазире само на Бога, према примеру онога ко је рекао: Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, и очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше уперене у Господа Бога нашега (Пс.122,2). Онај, пак, ко је, по благодати Божијој, слободан од ове страсти, нема потреба да скрива лепоту. Поучавајући нас томе, сам Господ казује: Не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,14-16). Исти је смисао заповести и о милосрђу и посту, о којима се говори на истом месту, и уопште о сваком чину богопоштовања.
 
Питање 278. Како се код човека моли дух, а ум остаје без плода(1.Кор.14,14)?
Одговор: То је речено за оне који упућују молитве на језику који је непознат онима који слушају. Јер, апостол каже: Јер, ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода. Када су речи молитве непознате присутнима, ум онога ко се моли је „без плода“, будући да нико нема користи. А када присутни разумеју молитву, која може користити онима који слушају, ум онога ко се моли даје плод: поправљање оних који се користе. Исто се мора рећи и за свако изговарање речи Божије. Јер, написано је: Из ваших уста нека излази само добра реч за изграђивање онога што је потребно (Еф.4,29).
 
Питање 279. Шта значи: Појте разумно (Пс.46,8)?
Одговор: Оно што је осећај каквоте јела при обедовању, то је разумевање у односу на речи светога Писма. Јер, речено је: Грло куша јело, а ум распознаје речи (Јов 12,11). Према томе, онај чија је душа осетљива за смисао сваке речи, као што је укус осетљив према каквоти свакога јела, испуњава заповест која каже: Појте разумно.
 
Питање 280. Ко је „чисти срцем“ (Мт.5,8)?
Одговор: То је онај ко не познаје презир према заповести Божијој, као ни занемаривање, ни немарност.
 
Питање 281. Треба ли приморавати ону која не жели да поје Псалме?
Одговор: Она која не приступа усрдно појању Псалама, на којој се не види расположење онога који је рекао: Како су слатке грлу моме речи твоје, слађе од меда устима мојима (Пс.118,103), и која лењост не сматра великом штетом, треба или да се поправи, или да буде истерана, како мало квасца не би укиселило све тесто (Гал.5,9).
 
Питање 282. Ко су они који су на реч: Једосмо пред тобом и писмо, добили одговор: Не познајем вас (Лк.13,26-27)?
Одговор: Можда су то они које је описао апостол говорећи у првом лицу: Ако језике човечије и анђелске говорим… и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру, и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,1-3). Томе је апостола поучио Господ, који је за неке рекао: Чине „да их виде“ људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,1-2). Јер, оно што се не чини из љубави према Богу, него ради похвале од људи, ма какво било, не задобија похвалу за богопоштовање. Напротив, оно се осуђује због човекоугодништва, или самоугађања, или због частољубља или зависти, или због какве друге сличне кривице. Стога Господ све томе слично назива делом неправде, будући да онима који су рекли: Једосмо пред тобом,каже: Одступите од мене сви који чините неправду. И како да не буду творци неправде они који злоупотребљавају дарове Божије да би постигли задовољство? Такви су, на пример, били они за које апостол каже: Јер, ми нисмо као многи они који тргују речју Божијом (2.Кор.2,17): и још: Који мисле да је побожност извор добитка (1.Тим.6,5), и много налик томе. Од свега тога апостол се показао чист, говорећи: А не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе, Бог је сведок; не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,4-6).
 
Питање 283. Да ли је онај ко испуњава нечију вољу уједно и његов саучесник?
Одговор: Ако верујемо Господу који каже: Сваки који чини грех роб је греху (Јн.8,34), и још: Вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините (ст. 44), знаћемо да он није напросто његов саучесник. Напротив, по речи Господа, он онога чије дело твори признаје за свога господара и оца. О томе јасно сведочи и апостол, говорећи: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност (Рим.6,16)?
 
Питање 284. Да ли ће бити неразборито да братство од других прими оно што му је потребно уколико се деси да осиромаши услед неких околности или болести? И ако треба, од кога да узме?
Одговор: Онај ко се сећа Господа, који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40), са посебном пажњом и ревношћу ће бринути о томе да постане достојан да се назове брат Господњи. Према томе, ако је неко такав, не треба да се двоумите, него примајући захваљујте. Од кога, пак, када и како треба примати, треба да расуди онај коме су поверене заједничке бриге, сећајући се Давида који је рекао: Уље безбожника да не намаже главу моју (Пс.140,5), и још: Мени служи онај ко ходи путем непорочним (Пс.100,6).
 
Питање 285. Треба ли братство, које тргује са другим братством, да настоји на одговарајућој цени за ствар?
Одговор: Не могу рећи да Писмо допушта браћи да купују и продају једни од других, будући да смо научени да делимо међусобно по потреби, према написаном: Ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихое сувишак буде за ваш недостатак; да буде једнакост (2.Кор.8,14). А ако се некад и догоди таква потреба, о томе да цена не буде испод одговарајуће треба више да се постара купац, неголи продавац. Обоје, пак, треба да се сећају онога ко је рекао: Није добро чинити штету праведнику (Прич.17, 26).
 
Питање 286. Да ли онога ко живи у братству и кога обузме телесна болест, треба одвести у гостопримницу?
Одговор: Свако место и сваки посебни циљ треба да служи општој користи у славу Божију.
 
Питање 287. Који су плодови достојни покајања (Лк.3,8)?
Одговор: То су дела правде, супротна греху, која треба да рађа онај ко се каје, испуњавајући оно што је речено: Да будете плодни у сваком добром делу (Кол.1,10).
 
Питање 288. Коме онај ко жели да исповеди своје грехе треба да се исповеди: свима, било коме, или само некима?
Одговор: Циљ Божијег човекољубља према грешницима је очигледан, као што је написано: Нећу смрти грешника, него да се обрати и буде жив (Јез.33,11). Начин обраћења треба да одговара греху и плодови треба да су достојни покајања, као што је написано: Родите плодове достојне покајања(Лк.3,8), како, услед недостатка плодова, не би била остварена претња која је придодата: Свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца (ст. 9). Стога грехе треба исповедати пред оним коме је поверен домострој тајни Божијих. Ми налазимо да су се и у старини покајници исповедали пред светитељима. Јер, у Јеванђељу је написано да су [људи] Јовану Крститељу исповедали грехе своје (Мт.3,6), и у Делима – апостолима, који су све крстили (Дап.19,18).
 
Питање 289. Шта треба да ради онај ко се покајао због греха и поново упао у исти грех?
Одговор: Онај ко се једном покајао због греха, па поново чини исти грех, свакако се није очистио од његовог узрока. Тако из њега, као из некаквог корена, опет нужно израста слично. И ко пожели да подсече гране биљке, оставивши корен, [чини] да из преосталог корена опет израста исто [грање]. Исто тако, неки грехови немају почетак у самима себи, него се рађају из других грехова. Онај, дакле, ко жели да се очисти од њих, неминовно мора да ишчупа из себе прве узроке тих грехова. На пример, свађа и завист не настају сами од себе, неко израстају из корена славољубља. Онај ко иште славу од људи, свађа се са оним ко има велику славу или завиди ономе ко се прославља више од њега. Стога, онај ко једном себе осуди због зависти или свађе, па поново падне у исте грехе, треба да зна да је у дубини болестан од првог њиховог узрока, тј. славољубивости. Он страст славољубља треба да лечи оним што је супротно, тј. да се упражњава у смиреноумљу. Упражњавање, пак, у смиреноумљу јесте бављење понижавајућим пословима. На тај начин, стичући расположење смиреноумља, он више неће падати у наведене облике славољубља. Исто важи и за сваки слични грех.
 
Питање 290. Како [човек] напредује непрестано у делу Господњем (1.Кор. 15,58)?
Одговор: Он напредује уколико увећава дар који му је дат, доприносећи користи и успеху оних којима чини доброчинства, или уколико показује већу ревност за дело Господње него за предмете обичног људског старања.
 
Питање 291. Шта значи „трска стучена“ и „жижак тињајући“? И у ком смислу [човек] једно „не ломи“ и друго „не гаси“ (Мт.12,20)?
Одговор: Трска стучена је, мислим, онај ко са неком страшћу испуњава заповест Божију. Њега не треба ломити или сећи, него пре лечити, као што је Господ поучио, рекавши: Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде (Мт.6,1), и као што заповеда апостол, говорећи: Све чините без гунђања и двоумљења (Фил.2,14), и на другом месту: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу (ст. 3). „Жижак тињајући“, пак, представља онога ко заповест не испуњава са жарком жељом и потпуном ревношћу, него лењо и безвољно. Ни њега не треба заустављати, него пре подстицати подсећањем на судове и обећања Божија.
 
Питање 292. Треба ли у братству да буде учитељ деце световњака?
Одговор: Апостол је рекао: И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф.6,4). Уколико, дакле, они који доводе децу имају такав циљ и уколико су они који их примају непобитно уверени да их могу одгајати у васпитању и науци Господњој, нека се успоштује заповест Господа, који је рекао: Пустите децу, и не браште им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт.19,14). Без таквог, пак, циља и без такве наде, колико видим, тако нешто ни Богу неће бити угодно, нити ће нама приличити и бити од користи.
 
Питање 293. Како треба да се односимо према онима који избегавају велике грехе, док мале чине равнодушно?
Одговор: Пре свега треба знати да се у Новом Завету не може видети та разлика. Јер, за све грехе важи иста пресуда Господа, који је рекао: Који чини грех роб је греху (Јн.8,34), и још: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн.12,48). И Јован
узвикује: Онај ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36). Овде се неверје прекорева не стога што је горе од осталих грехова, него стога што је непослушност. И уопште, ако себи дозволимо да говоримо о „великом и малом греху“, мораћемо признати као неоспорно да је за свакога велико оно што њиме влада и мало оно чиме он влада. И код бораца је снажнији онај ко је победио, док је поражени слабији од победиоца, ма ко он био. Стога, у односу на свакога ко учини ма какав грех, треба да поштујемо суд Господа, који је рекао: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). И у односу на све нека се поштује оно што је рекао апостол: Зашто ви пре не плакасте, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.2,5). Јер, приликом одстрањивања треба испољавати велико стрпљење и сажаљивост,
 
Питање 294. Из ког разлога човек губи непрестано сећање на Бога?
Одговор: Он губи сећање уколико се не опомиње доброчинстава Божијих и уколико се показује незахвалан према Доброчинитељу.
 
Питање 295. По каквим знацима се познаје расејани?
Одговор: Он се препознаје по томе што је немаран према ономе што је неопходно ради богоугађања, као што је рекао пророк: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8).
 
Питање 296. Како ће се душа осведочити да је чиста од грехова?
Одговор: Душа ће се у то осведочити уколико у себи опази расположење Давида, који је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс.118,163), или уколико примети да се на њој испунило оно што апостол заповеда: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, због којих долази гњев Божији. Примењујући тај суд на сваки грех, он додаје: На синове противљења (Кол.3,5-6), како би се могло рећи: Срце покварено се не прилепи за мене и не познадох како се лукави удаљи од мене (Пс.100,4). Човек ће познати да се налази у таквом расположењу, уколико и према грешницима буде, слично светима, осећао трепетно саосећање. Тако је и Давид говорио: Видех неразумне, и изједох се, јер не чувају речи твоје (Пс. 118,158). И апостол каже: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2.Кор.11,29). Душа је, заиста, боља од тела. Ми, пак, видимо да се гадимо и гнушамо сваке нечистоте на телу, и да сагледавање сваке муке и сваког злоумишљаја у срцу рађа скрушеност и јад. Колико је тек христољупцу и братољупцу својствено да осећа оно што је речено у односу на грешнике, видећи душу оних који греше као да је израњављена и изједена зверима и као да је прекривена гнојем и трулежношћу. Јер, и Давид рече: Јер, безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми. Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мога. Згрчио сам се и погурио се веома, вас дан идем сетан (Пс.37,5-7). И апостол говори: Жалац је смрти грех (1.Кор.15,56). Због тога, онај ко осети да његова душа ради сопствених или туђих грехова, као што је речено на почетку, доспева у такво расположење, може бити уверен да је чист од греха.
 
Питање 297. Како се треба одвраћати од грехова?
Одговор: Најпре, жељом да се стекне расположење Давида, који каже: Безакоње моје познах, и грех свој не покрих. Рекох, исповедићу Господу безакоње своје (Пс.31,5). Он затим на различите начине објашњава пут ка томе у шестом и у другим Псалмима. И код апостола се томе учимо из онога што је Коринћанима сведочио о туђем греху, рекавши: Јер, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење. Он објашњава и особину жалости: Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7,10; 11). Из тога је очигледно да не треба само избегавати грех и туговати због оних који греше, него се уклањати и од самих грешника. И то је јасно изразио Давид, рекавши: Одступите од мене сви који чините безакоње (Пс.6,9). А апостол је заповедао: Са таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11).
 
Питање 298. Допушта ли Писмо да се добро чини из самоугађања?
Одговор: Онај ко угађа себи, угађа човеку. Јер, свако је и сам човек. Међутим: Проклет је човек који се нада у новека, који тело чини својом узданицом. Тиме пророк изображава поуздање у самога себе и додаје: Његова душа се удаљује од Господа (Јер.17,5), Тако онај ко угађа другоме или нешто чини из самоугађања отпада од богопоштовања, а запада у човекоугађање. Јер, они [све] чине, каже Господ, „да их виде“ људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,1; 5). И апостол изјављује: Јер, када бих још људима угађао, не бцх био слуга Христов (Гал.1,10). Међутим, постоји и најјача претња у богонадахнутом Писму, које каже: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6).
 
Питање 299. Како ће се душа осведочити да се удаљила од славољубља?
Одговор: Она ће то осведочење стећи када се буде повиновала Господу, који каже: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,16), и апостолу, који заповеда: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31). На тај начин ће благочастиви, не тражећи ни садашњу, ни будућу славу, него свему претпоставивши љубав према Богу, имати смелости да каже: Ни садашњост, ни будућност неће моћи да нас одвоји од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим.8,38-39), који је рекао: А ја не тражим славе своје (Јн.8,50), и још: Који говори сам од себе, своју славу тражи; а ко тражи славу Онога који га је послао, тај је истинит (Јн.7, 18).
 
Питање 300. Који је начин обраћења када се говори о невидљивом?
Одговор: Начин обраћења се објашњава у [одговору] на питање о начину обраћања од грехова. Што се, пак, тиче говора о невидљивом, присетимо се речи Господње: Нема ништа тајно што се неће дознати (Мт. 10,26), и још: Уста говоре од сувишка срца (Лк.6.45).
 
Питање 301. А ако каже: Мене не гризе савест?
Одговор: То се дешава и у телесним болестима. Јер, има много болести које болесници не осећају. Па ипак, они више верују испитивању лекара него што се ослањају на оно што сами осећају. Тако је и у погледу душевних болести, тј. грехова. Премда и не осуђује сам себе, будући да није свестан греха, он ипак треба да верује онима који су способни боље од њега да виде шта је у њему. Пример за то су показали свети апостоли: и поред осведочености у најискреније расположење према Господу, они су, зачувши: Један од вас издаће ме, поверовали Његовој речи и изменили мисао, говорећи: Да нисам ја, Господе (Мт.26,21-22). Најјасније нас томе поучава свети Петар који у ватреном смиреноумљу одбија да га служи Владика – Бог и Учитељ. Међутим, пошто се уверио у истину речи Господњих: Ако те не оперем, немаш удела са мном, он је рекао: Не само ноге моје, него и руке и главу (Јн.13,8-9).
 
Питање 302. Да ли треба из братских залиха давати сиромашним странцима?
Одговор: Господ је рекар: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева, и још: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима (Мт. 15,24; 26). Стога није нужно да се оно што је одређено за оне који су се посветили Богу расипа на непознате људе. Уколико је, пак, могуће да се оствари оно што је рекла жена, која је похваљена због вере: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (ст. 27), нека управитељ, уз сагласност осталих старешина, донесе одлуку да од сувишка, као што је написано, сунце обасја и зле и добре (Мт.5,45).
 
Питање 303. Да ли у братству треба слушати оно што сви говоре?
Одговор: Одговор на ово питање је веома тежак. Најпре, биће јасан знак нереда ако сви буду о нечему говорили. Јер, апостол каже: А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују(1.Кор.14,29). И при раздељивању дарова он свакоме од говорника одређује његово право место, рекавши: Сваки по мери вере како му је Бог уделио (Рим.12,3). На примеру телесних удова он јасно одређује да говорници треба да поштују ред. Још јасније то разликује у речима: Учитељство, нека је у учењу; ако је тешитељ, нека теши, и остало (ст. 7-8). Из тога се јасно види да није свима све дозвољено, него свако треба да пребива у свом сопственом звању и да ревносно испуњава оно што му је Господ поверио.
Стога настојатељ заједнице и онај који свима заповеда треба да на себе узме ту бригу уз много испитивање. Он о свакоме треба да се марљиво стара, те да на богоугодан начин доноси одлуке и наредбе у складу са способношћу и силом свакога и на .општу корист. Потчињени, пак, поштујући поредак и знајући сопствену меру послушности, треба да се сећају Бога који каже: Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни (Јн. 10,27), и који је и пре тога рекао: А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (ст. 5), а такође и апостола, који каже: Ако неко друкчије учи и не држи се здравих речи Господа нашега Исуса Христа и учења о побожности, погордио се ништа не знајући. После набрајања последица [таквог понашања], он додаје: Клони се таквих (1.Тим.6,3-5). И на другом месту, [он додаје]: Пророштва не презирите: све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1.Сол. 5,20-22). Стога треба да се повинујемо свему што је речено у складу са заповешћу Господњом, и што је усмерено према заповести, па макар претила и смрт. Ономе, пак, што је против заповести, или што крши заповест никако не треба да се потчињавамо, па макар нам и анђео с неба или неко од апостола наређивао, и макар нам и живот обећавали или претили смрћу. Јер, апостол је рекао: Ако ли вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал.1,8).
 
Питање 304. Да ли треба од сродника оних који су пришли братству примати било шта, уколико изразе жељу да дају?
Одговор: Старање и процена о томе припада настојатељу. Уосталом, сматрам да је много безопасније за многе и корисније ради изграђивања вере да се одбију такви поклони. Јер, последица примања је, најпре, да на заједницу често пада прекор. Затим, сроднику оних који су донели поклон се даје повод да се надима. Најзад, [може се десити да се] на онима који у заједници једу и пију своје, оствари апостолова реч: Срамотите оне који немају (1.Кор.11,22), и много шта слично. Према томе, пошто се јавља толико повода за грех, боље је не примати такве дарове. Уосталом, треба препустити настојатељу да одлучи од кога треба примати и како треба располагати са оним што је примљено.
 
Питање 305. Да ли треба прихватати дарове од световњака због пријатељства или ранијег сродства?
Одговор: То питање има исти смисао са питањем да ли нешто треба примати од сродника.
 
Питање 306. На који начин се може стећи нерасејаност?
Одговор: Њу може стећи онај ко прихвати мишљење изабраног Давида, који негде говори: Свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8), негде: Очи су ми свагда управљене ка Господу, јер Он извлачи из замке ноге моје (Пс. 24,15), а негде опет: Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, и очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше уперене у Господа Бога нашега (Пс.122,2). И како бисмо мање значајним примером подстакли на ревносније испуњавање важнијег, размислимо у себи како се понашамо у присуству других, чак и себи равних, тј. како се трудимо да избегнемо осуду због нечега у држању, у ходу, у кретању сваког уда и изговору. Ми се, дакле, пред људима трудимо да поштујемо оно што људи виде. Онај, пак, ко је осведочен да га посматра Бог, који испитује „срца и бубреге“, као што је написано (Пс.7,10), и Јединородни Син Божији који испуњава обећање: Јер, где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20), и Свети Дух, који усмерава и дели дарове и дејствује, и анђели чувари, као што рече Господ: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога (Мт.18,10), утолико пре ће на себе узети најважнији и најтежи подвиг, тј. да његово богопоштовање буде благоугодно. На тај начин се у њему јаче и савршеније учвршћује нерасејаност, нарочито ако се потруди да испуни оно што је речено: Благосиљам Господа у свако доба, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс.ЗЗ, 2) и: У закону Његовом се поучавам дан и ноћ (Пс.1,2). Јер, уз појачано и непрестано проучавање и сагледавање воље и славе Божије, ум његов неће имати времена за расејаност.
 
Питање 307. Да ли треба појање Псалама или молитву започињати наизменично?
Одговор: Наизменичношћу мноштва оних који су достојни нека се поштује поредак, како и сама ствар не би била сматрана неважном и споредном и како непроменљивост једне или друге особе не би дала повода за сумњу у гордост игумана и за омаловажавање осталих.
 
Питање 308. Да ли треба узвраћати ономе ко нешто даје братству и даривати га сразмерно са даром?
Одговор: То је једно људско питање. А о доказу захвалности нека одлучи управитељ, као и да ли ће прихватати дарове и награђивати дародавца.
 
Питање 309. Да ли треба да приступи Светим [Тајнама] онај коме се [ноћу] деси нешто обично и природно?
Одговор: Апостол је показао да је „онај ко се кроз крштење погребе са Христом“, изнад природе и навика (Рим.6,4). На истом месту он о крштењу у води затим каже: Наш стари човек се разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху (ст. 6). И на другом месту он заповеда: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, због којих долази гнев Божији на синове противљења (Кол.3,5-6), и опет на другом месту прописује, говорећи: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама(Гал.5,24). А ја сам сазнао да, по благодати Христовој, и мушкарци и жене то могу постићи искреном вером у Господа. Онога, пак, ко се, будући нечист, приближава Светињама, и по Старом Завету очекује страшни суд. Овде је, међутим, већи од храма (Мт.12,6), тј. страшнији. Због тога нас апостол учи, говорећи: Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29).
 
Питање 310. Да ли треба [свете дарове] приносити у обичној кући?
Одговор: Писмо не допушта ни да се обична посуда уноси у светињу, ни да се светиња обавља у обичној кући: Стари Завет јасно заповешћу Божијом не дозвољава ништа слично. Господ, пак, каже: Овде је већи од храма (Мт.12,6), а и апостол каже: Зар немате кућа да једете и пијете? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас стога похвалити? Не похваљујем. Јер, ја примих од Господа што вам и предадох,и остало (1.Кор. 11,22-23). Из тога смо научили да у цркви не једемо и не пијемо обичну вечеру, као и да вечеру Господњу не извргавамо руглу, вршећи је у обичној кући. Изузетак се може направити из велике потребе и то у унапред изабраном чистом месту или кући.
 
Питање 311. Да ли треба ићи у посету онима који нас моле?
Одговор: Посећивање је богоугодно дело. Ипак, посетилац треба да буде разуман слушалац и мудар у одговорима, испуњавајући речено: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол.4,6). Ићи, пак, у посете ради сродства или пријатељства, туђе је нашем завету.
 
Питање 312. Да ли посетиоце – световњаке треба позивати на молитву?
Одговор: Треба, ако су пријатељи Божији. Јер, апостол је њима писао: Молите се и за мене, да ми се даде реч кад отворим уста своја, да смело обзнаним тајну Божију (Еф.6,19).
 
Питање 313. Да ли треба да радимо пред гостима?
Одговор: Никакав посао који се обавља по заповести не треба прекидати због оних који долазе из пријатељске обавезе, осим ако се некакво посебно душевно старање, по заповести Господњој, не покаже важнијим од телесне делатности, као што су свети апостоли рекли у Делима: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза (Дап.6,2).